Ketrin

5.deo

Lav pov:

Drhtaj koji niko drugi nema. Volim to što je drčna i što ima hrabrosti da mi se obrati samo onda kad je na bezbednoj razdaljini. Volim što me se boji, samo ja nju nikada ne bih povredio.

Nesigurno je kročila pred mene i poklonila se. Izvukao sam joj stolicu do sebe iako to nije red, nisam želeo da sedi čak na drugom kraju stola, želeo sam da je tu. Uz mene.

''Prijatno'' izgovori što tiše može, a ja se osmehnem na njenu postiđenost.

''Hvala, takođe...'' rekao sam što sam hladnije i okrutnije mogao.

....

Sedeo sam u malenoj klavirskoj sobi zajedno sa njom. Sedela je na klavirskoj stolici dok sam ja čitao knjige. Nisam joj dao da se makne od mene ceo dan.

Ponekad bih je pogledao čisto da vidim šta radi. Nije mogla mirna. Ili je šetala po sobi ili je sedela i gledala u jednu tačku ili mirisala ruže u vazama.

''Da li Vam je sa mnom toliko dosadno?'' upitao sam ne dižući pogled sa knjige na nju.

''Samo bih volela da mogu da izađem u vrt...'' voleo bih da mogu da je pustim, ali buduću princezu narod sme da vidi tek na ceremoniji krunisanja.

''Žao mi je. Znate pravila...'' rekao sam tiho i spustio knjigu. Odložio sam je i odlučio da se posvetim njoj.

''Priđite...'' rekao sam tiho i uhvatio je za ruku. Stala je pred mene i pogledala me svojim nebeskim dijamantima. Poželeo sam da pređem na ti, ali mi ovo persiranje godi. Nekako je... privlačno.

Smestim je u svoje krilo u kom se graciozno namesti. Pogleda u moje oči izmičući se malo...

''Nije prikladno da Vam ovako sedim u krilu...'' opomene me tiho, a ja malo slobodnije odmahnem glavom. Podignem pogled ka njoj čak uz njen vrat i sitno lice sve do očiju prave zavodnice.

Smestim ruku na njen obraz trudeći se da je idalje gledam sa neke visine, no, ne uspeva mi toliko dobro. Greh je lepota njena. Greh po muški rod. Nedostižne i neverne oči krije ovaj mali đavo. A eto, pripitomih ga u naručju svom.

''Koja Vam je najdraža stvar na svetu?'' upitao sam i prstima uhvatio pramen njene riđe kose. Mislim da ću joj tepati moja šargarepica.
Krenem nežno da mazim prste o njenu kosicu. Vrteo sam divne pramenove njene kose. Mirisala je tako lepo. Tako nežno.

''Volim knjige...'' rekla je kratko i ustala iz mojih krila. Vratila se na klavirsku stolicu i pogled premestila na veliki prozor.

''Zašto su pravila tako stroga?'' upitala je tiho.

''Hm... da vidimo šta mogu da uradim po pitanju Vaše čežnje za mojim vrtom...'' ustao sam pa je njen pogled istog trena skočio na mene. Pružio sam joj ruku koju je nesigurno i primorano prihvatila. Ipak ume biti dobra devojčica.

Izašao sam iz sobe i krenuo ka jednom meni dragom mestu možda je ovo protiv pravila, ali ona pati, a to se neće dešavati dokle god dišem!

Izveo sam je na zadnja vrata dvorca koja su tu u slučaju napada ili pobuna. Nesigurno je išla za mnom, a kako smo išli kroz mrak stezala je moju ruku nesvesno sve jače i jače.

Nastaviće se...