Njegova devojka

Glava 19

Ovog puta ga poslusam. Kol ne odmice lice ni za pedalj, jer ako bi to uradio, usne bi nam se definitivno ocesale i pomisao na to me uzasava, gotovo isto koliko me, izgleda, cudno ushicuje. Pogledam u njegove oci plavim dubinama. Razdaljina medju nama gotovo da vise ne postoji i treba samo da predjemo tanku liniju pa da se sve promeni.

,,Kole, jesi li to ti?"

Ili da nas neko jednostavno prekine.

Zaledim se i odmah spustim ruke s Kolovih ramena. Njegov pogled se na to smrkne i zagleda se u daljinu. Vidi osobu koja ga je upravo pozvala i ko god da je, zbog njega mu se raspolozenje u trenu promenilo. Ipak se malo odmakne tako da nam se lica ne dodiruju. Saka mu je i dalje oko mog vrata, kao da ne zeli da ga pusti. Osecam kao da izaziva onoga ko nas gleda.

Mada, tuzno je sto ja samo cuvsi glas znam ko je to. I znajuci to, najradije bih se jednostavno udavila u metar i po dubokoj vodi u kojoj stojimo.

,,Tajming ti je oduvek bio uzasan, Dzej Dzeje."

Iskobeljam se iz Kolovog zagrljaja, a on me, shvativsi da mi je uzasno neprijatno, pusti. Otplivam do sirokih stepenica koje vode iz bazena i pocnem da se prenjem. Svesna da me dva para ociju gledaju i da mi je odeca natopljena i cedi se, obgrlim se rukama i krenem u kucu, projurim pored Dzeja, koji, ruku na srce, i ne gleda u mene.

Odjurim u sobu, brzo se skinem i odbacim odecu. Obrisem se i obucem novu majicu i farmerke. Moje sandale plivaju negde u bazenu, pa umesto njih obujem papuce. Onako cupave plave kose licim na rodjaka To iz porodice Adams, pa je pustim da mi padne na ramena i prodjem kroz nju cetkom da je razmrsim.

Nije me cak ni briga kako izgledam dok preskacem dva stepenika nadajuci se da se braca Stoun jos uvek nisu pobila. Zateknem ih u dnevnoj sobi kako stoje jedan preko puta drugog. Kol s rukama u dzepovima, a Dzej s rukama prekrstenim na grudima. Dok prvi kao i uvek izgleda nadmeno, drugi se mrsti,  a lice mu se primetno raznezi kad me vidi kako dolazim. Zastanem pred neverovatnom scenom koja me doceka: nisam mogla ni da pomislim da  ce Dzej biti u mojoj kuci.

,,Tesa", osmehne se, ali deluje usiljeno. Dobacivsi mi samo jedan pogled, Kol okrene glavu i odvrati pogled.

,,Sta radis ovde?", preskocim uctivosti znajuci da situacija to ne zahteva.

,,Mislim da je htela da kaze kako si dodjavola usao u njenu kucu", dodaje Kol.

,,Sinoc si delovala prilicno uznemireno", Dzej mi se obratio ignorisuci Kola. Lecnem se setivsi se toga, ali on to ne primeti, ,,pa sam mislio da vidim kako si. Pozvonio sam nekoliko puta, ali nisi odgovarala. Zabrinuo sam se i pitao tvoju komsinicu da nema rezervni kljuc. Poznaje me, pa me je pustila da udjem", objasnjava, jos uvek ne gledajuci u Kola.

Ma koliko mi dodje da se onesvestim zbog njegovih reci, nekako mi ne deluje posteno. Proslo je skoro cetiri godine okako je poslednji put bio ovde, a verujte mi, u te cetiri godine bilo je dosta trenutaka kad mi je stvarno bio potreban prijatelj. Ne ljutim se na njega, ali prilicno sam zadovoljna nasim sadasnjim odnosom. Ceznem za njim izdaleka, a on ostaje nedostizan i nedodirljiv, sto savrseno funkcionise.

,,Video si je, u jednom je komadu, pa mislim da je vreme da se pozdravis", zajedljivo i ostro kaze Kol i kao da osetim kako iz njega izbija ljubomora, ali to mi se samo ucinilo, zar ne?

,,Mislim da se to tebe ne tice, Kole. Ne mesaj se", kaze Dzej jedva obuzdavajuci bes. Mislim da nimalo ne olaksava situaciju kad im pridjem i stanem pored Kola. Kao da je osetio da odabrala stranu.

,,Vraga necu da se mesam, covece, vec si je dovoljno povredio. Ako ne mozes da joj pomognes, onda joj nemoj otezavati.''

,,Kako to mislis, dodjavola?", zarezi Dzej i krene napred i deluje prilicno zastrasujuce. Shvatam da bi ovo moglo dovesti do neceg sto bi znalo izmaci kontroli, pa stanem ispred Kola i stavim Dzeju ruku na grudi kad pridje.

,,Smiri se, Dzeje." Moji pokusaji da ga smirim izgleda da su potpuno uzaludni jer mu na licu na trenutak ugledam povredjenost i razocarenje.

,,On te je povredio, a ti ga branis? Cime te drzi u saci, Tesa? Zasto provodis toliko vremena s njim? Mislio sam da ga mrzis." Aha, pa i ja sam.

,,Duga je to prica i tesko ju je objasniti, zato molim te batali."

,,Sta, sad ste ortaci? Svih tih godina ti je zagorcavao zivot, a ja sam uskakao i pomagao ti, ali sad kad se malo zainteresovao za tebe, presla si na njegovu stranu."

Ustuknem od njega kao da me je osamario i padnem na Kolove grudi. On me zadrzi i obgrli privivsi me uz sebe, a ja se naslonim na njega.

,,Covece, ucuti dok ti nisam razbio facu", preteci zarezi Kol, a Dzejevo lice se malo snuzdi kad uhvati moj pogled. Znam da shvata da me je povredio i da je njegov napad neopravdan. U ovom trenutku ga ne prepoznajem. Njegove oci nisu one tople oci u koje svaki dan utonem, a licem ne preti da se razlije osmeh.

,,Tesa, izvini, nisam tako mislio. Nije trebalo..."

,,Ti si odabrao drugu, Dzeje. Ja sam ti uvek bila drugarica", kazem guseci se. Necu zaplakati pred ovom dvojicom, necu im prirediti reprizu sinocne predstave jer sam mnogo, mnogo jaca nego sto oni misle.

Na trenutak deluje zgranuto, a onda posramljeno pogne glavu, zna o cemu, zapravo o kome pricam. Kol me crvsce zagrli, ali to nije ono dto mi sada treba. Treba mi mali predah od obojice. Njih dvojica unose nepotrebnh zbrku u moj zivot i jednostavno moram da pobegnem od njih.

,,Mislim da bi trebalo da idete", prosapcem, sklonim Kolovu ruku sa sebe i odmaknem se. 

Zatim otrcim u svoju sobu i bacim se na krevet. Zivot je mnogo toga, razmisljam kasnije. Tezak je, surov, nefer. nepredvidljiv i sta ti ja znam, ali se svakako ne vrti samo oko Kola i Dzeja Stouna. Pre nego sto ijedan pokusa da se izmiri sa mnom, moraju prvo da se izbore sa svojim demonima. Stvarno moraju.

********

misljenje?
ostavite komentar i vote!
broj reci: 1043