Njegova devojka

Glava 8

Da nesto rascistimo, posebno sad posto se kuga zvana Kol Stoun brzo siri mojim zivotom. Ja ne trazim paznju. Nikad nisam bila niti cu biti od onih koji koji traze paznju. Ja sam od onih devojaka koje vole da se stope sa okolinom, toliko da bi mi i kameleon pozavideo na mojoj sumanutoj vestini. Vidite, moja vestina druzenja s ljudima vise je nego uzasna. Ocajna sam kad treba da razgovaram s nekim novim. Dokaz mog nedostatka hrabrosti po tom pitanju jeste to da sam izmedju pete i petnaeste godine imala samo jednu drugaricu. Kad me je sutnula zbog neceg vaznijeg, bili su mi potrebni meseci da nadjem novu drugaricu - Megan. Zapravo, devojci se mora odati priznanje sto je istrpela moju smetenost i promucane odgovore od jedne reci, sto je meni prirodno kao i disanje.

Cilj ovog objasnjenja jeste da naglasim koliko je pocelo da me nervira da me stalno posmatraju. Pogledi me prate kud god da krenem, na casove, u kafeteriju, toalet. Radoznalci su me cak pratili i do restorana Kod Rastija u kome radim. U najmanju ruku je neprijatno, i tu nezeljenu paznju najcesce trpim govoreci sebi da je ljudima u prirodi da ne gledaju svoja posla. Na njihovom mestu, mozda bih i ja pocela da proganjam devojku koju izgleda uvek prati dezurni losi momak glavom i bradom.

***********

Sedimo za stolom u kafeteriji i ponovo nekim cudom to nije sto najblizi prepunim kantama za djubre. Ni manje ni vise nego sam Kol zapretio je grupi fudbalera koji su se komicno brzo razbezali od svog stola. Sad ponovo imam sve jaci osecaj da me gledaju, pa sam postala gotovo paranoicna. Osecaj je jezivo slican snu u kome si go u skoli.

,,Hoces li pojesti to?", pita Kol merkajuci moje parce pice, koje drage volje gurnem ka njemu.

Kol sedi pored mene, a Megan i Bet preko puta nas. Megan bulji u Kola, a njena hrana ostala je netaknuta. Ocigledno nikad ranije nije bila tako blizu, kako ga ona zove, Kameleonom Kolu, pa je izgubila apetit. Bet je ostala mnogo pribranija u ovoj situaciji. Gricka jabuku, a na licu joj igra smesak.

U jednom trenutku cu dobiti napad panike zbog toga koliko je cela scena besmislena, ali sacuvacu to za kasnije.

,,Pa, dame, imate li neke planove za vikend?", pita Kol. Bezazleno pitanje, ali predosecam da zapravo zeli da prekine neprijatnu, neprijatnu tisinu (uglavnom s moje strane). Na veliku zalost popularnog drustva, posebno Nikol, vec nedelju dana sedi s nama. Sve mi je teze da ignorisem jezive uzasne poglede kojima me strelja. Kapiram da je besna. Nekako sam uspela da se stavim pod zastitu jedinog siledzije koji moze da bude jos zlobniji od nje i verovatno joj tesko pada sto je naglo prekinula s tom navikom. Nazovite to pesimizmom, ali na Nikolinu smirenost sa strepnjom gledam kao na zatisje pred buru u liku moje bivse najbolje drugarice.

,,Mozda odemo do trznog centra ili tako nesto", kazem mu. Onda se samaram u sebi shvativsi da sam mu otkrila gde cu mozda biti preko vikenda. Nadala sam se da bismo devojke i ja mogle da izadjemo i uradimo nesto zabavno a da nas Kol ne prati u stopu. Izgleda da to sada nece biti moguce.

,,U subotu uvece? Zar je trzni centar otvoren do toliko kasno?", pita izvivsi obrvu, a ja slegnem ramenima.

,,Nije bas da imamo mnogo opcija. Ne obasipaju nas bas pozivima na zurke." Nadam se da to njemu nije zvucalo zalosno koliko meni. Proucava me neko vrme i pre nego sto shvatim sta radi, popne se na svoju stolicu i dovikne nekome ko se zove Dzared na drugom kraju kafeterije: ,,Hej, brate, jesi li jos uvek za zurku u subotu?"

Osobu po imenu Dzared sedi za Nikolinim stolom. Verovatno je sportista, posto je u dresu. Dovikne da i Kol mu kaze da dolazi.

,,Strava", kaze Dzered iscerivsi se i itog trena svi za njegovim stolom krenu da se sasaptavaju, raspravljajuci o najbitnijem pitanju. Ko ce doneti cugu?