Zaljubljena bitanga

22.deo

《Aleksej pov》

Zaronio sam glavom u jastuk i obrisao suzu koja je krenula da sklizne niz moj obraz, ali joj nisam dao.

''Zar je bilo tako loše?'' upitao me Daro i uzeo mi telefon. Skupio sam obrve i blago klimnuo glavom.

''Posvađali ste se? Nema veze, ona je ljutica, ali je i odljutljive prirode...'' rekao je uz osmeh, meni nije bilo ni do čega...

''Rekla mi je da me voli... nisam smeo da joj kažem isto jer bi je to samo još više povređivalo. A ja je toliko volim da bih se života odrekao zbog nje...'' rekao sam tiho, a on je seo do mene na krevet i izdahnuo.

''Važno je da ti sad budeš pažljiv i disciplinovan. Sutra ideš tamo, imate jedan dan za sve što želite. Preselila se, jedva nekako je nagovorila Kristinu, dozvolila joj je jer te nije zvala i viđala te. Ali su oko zgrade i u pratnji neki momci. Do sada je komunicirala samo sa roditeljima, ostalo joj je bilo zabranjeno, gotovo da ni ne izlazi iz stana...''

''Jadna moja malena...''

''Jadna tvoja malena, zato moraš da se postaraš da sve središ da ne bi bilo jadna moja malena. Kako napreduje dug?''

''Vratio sam skoro ceo dug i vratio bih ceo da ona ludača ne menja planove. Samo zato što sam je odbio ona povećava dug svakoga dana za bar pedeset hiljada više...''

''Ne brini. Sredićeš ti i to. Hajde sad. Odmori. Meč je prošao sjajno...'' rekao je i izašao iz sobe. Zagledao sam se u prozor rekao Sari da ugasi svetla, te je to i učinila. Obično leže posle mene. Kao i sada.

U mislima duboko skrivena u jednom delu mog mozga ponovo je bila ona. Kao da konstantno pristiskam replay u svojoj glavi. Stalno iste slike, stalno ista osoba. Osoba koja fali i nedostaje, celo je moje telo želi, a ona opet nije tu. Potrebna mi je kao duševna hrana.

''Dođavola volim i ja tebe, kad bi samo to mogla da čuješ sad... ne misli crno, molim te ne misli crno...'' šaputao sam sebi u bradu. Sklopio sam oči i teško utonuo u san, a i tamo me proganjao njen lik. Toliko sam je bio željan...

........................................................................

Kao prebijena mačka sam se vukao po teretani. Pospan, neispavan i povređen.

''Dobro šta ti je?!'' Marko već besan drekne onda kad primim udarac od nekog klinca, što se nikad nije desilo.

''Jebeno želim tu malu u svom zagrljaju sad!'' uzvratio sam možda još jačim tonom i patosirao momka na šta su nas svi pogledali. Svako ko je bio ovde radio je za Darka, tako da su me već svi znali kao njegovog miljenika, a nisam bio, samo... eto tako se poklopilo. Nema on ništa sa mnom. Samo čini dobeo za svoju unuku.

''Šta gledate?! Ne igra mečka!''

''Alo.. smiri se...'' rekao mi je i povukao me za ruku da sednem malo.

''Mogu li da idem? Da se premam... hoću kući. Poželeo sam je. Ne mogu ja ovo...'' rekao sam već na rubu snage, gotovo sam odustao od svega.

''Možeš. Ali nema šanse da ti dam da odustaneš sad! Radio si naporno. Nemoj to da usereš Aleksej!''

Nastaviće se...