Ljubav na poslednji pogled

Prolog

-Dobro više Petre prestani da mi diraš kosu! Besno sam rekla dečaku koji je sedeo iza mene.
-Zašto Mila? Meni je ovako baš dobro. Počeo je da se smeje a taj smeh je propratio i njegov najbolji drug Vojnik.
-Pusti je Petre vidiš da ima čelo kao pista za avione. Rekao je Vojnik i tada ga je Petar pogledao ispod oka. Bože pomozi mi sa ovim Petrom.
-Ja imam prava samo da je zezam ne i ti Vojniče.
-Dobro, dobro Petre nemoj da se ljutiš odmah. A i evo je razredna.
Zatim sam se okrenula i ustala u znak poštovanja našoj razrednoj. Okej ovo je jako glupo. Poštovanje? Ta žena ne zna ni da se nasmeje.
-Dobar dan deco, sedite. Rekla je razredna.
Zatim smo svi seli dok je ona upisivala čas.
-Hej Mila, hej Mila. Osetila sam Petrove prste po mojoj kosi. Ponovo.
-Molim Petre?
-Jel sleteo neki avion na tvoje čelo sada?
-Petre molim te prestani. Pogledala sam ga direktno u oči. Osetila sam da se nešto u njemu za trenutak promenilo
Kako sam to rekla Vojnik je uzeo mali aviončić napravljen od papira i dotakao je moje čelo njime..
-Zadnji put Petre sam se okrenula. Mislila sam da treba nešto da ti pomognem a ne ovako.
-Dobro deco smirite se sad. Na današnjem času, razgovara ćemo o vašim snovima o budućem zanimanju.
-Razredna, razredna. Počela je glavna štreberka u odeljenju. Anđela.
-Da Anđela, kaži šta želiš.
-Jel to o snovima o budućem zanimanju znači koji posao želimo da radimo?
-Anđela pobogu dete pa 8. si razred i pitaš tako glupa pitanja.
Svi su počeli da se smeju. Sem mene. Ne volim da se smejem bez razloga.
-Izvinite. Anđela se izvinila i razredna je počela sa ispitivanjem svakog od nas šta želimo da budemo.
-Petre, a ti?
-Želim da postanem najpoznatiji i najbolji košarkaš na celoj planeti. Rekao je ponosno.
-To je jako lepo. A ti Vojniče?
-Želim da postanem sudija poput moje majke. Rekao je odvažno.
-I to je jako lepo. A ti Mila?
Oduvek sam znala šta želim da postanem.
-Želim da postanem profesorka srpskog jezika.
-Pa to je jako lepo, niko u porodici ti nije prosvetni radnik? Odakle ti taj san?
-Oduvek sam volela srpski jezik i to mi je nekako san od detinjstva.
-U redu, držim fige da mi postaneš koleginica. Namignula mi je i nastavila da ispituje druge učenike.
-Eh moja Mila. Od tog tvog sna nema niša. Počeo je Pavle.
-A zašto molim te? Bila sam pomalo besna na njega. Ja za njegov san nisam rekla ama baš ni jednu reč.
-Ne prihvataju žene sa velikim čelom na fakultete. A dosta mi ga je više.
-Pa tako ni ne prihvataju veliko-glave u NBA ligu. Isplazila sam se i okrenula. Svi su čuli šta sam mu rekla i odjednom su počeli gromoglasno da se smeju.

Petar mi se više nije obraćao do kraja školske godine. Čak ni na maturu.
Par puta sam se zapitala da nisam preterala ali mi je bilo jako žao, par puta sam čak pokušala da mu se izvinim ali stalno me je izbegavao.
Upisali smo različite srednje škole i na kraju ja sam upisala "Srpski jezik i književnost"  u Beogradu.

______
Iii posle dosta vremena, napisah još jednu priču. Skoro napisah, ostalo mi je još 5 poglavlja do kraja.
Nadam se da ćete uživati u čitanju.
Delove ću objavljivati dva puta dnevno, kao i do sada.
Kada je završim objavljivaću mnogo češće.
Ostavite mišljenje ✨
Do sledećeg viđenja. Pozziććć 😌🥳