Ljubav na poslednji pogled

8.

Na poslu nije bilo toliko teško. Mislim kada je pa bilo. Deca uče i to mi se sviđa.
Danas je petak, najlepši dan u nedelji.
-Dobar dan deco. Ulazim u učionicu puna energije.
-Dobar dan nastavnici. Rekli su i ustali.
-Sedite, samo budite malo tihi da upišem čas.
Upisala sam čas i počela sa predavanjem nove lekcije.
Okrenula sam se ka tabli i počela da pušem kada sam čula tup udarac 7 blagi vrisak neke devojčice.
Okrenula sam se ka njima i videla jednog od dečaka kako leži na podu.
Bacila sam onaj marker za belu tablu i potrčala ka dečaku.
-Odmaknite se deco. Neka neko pozove još nekog nastavnika i recite mu da pozove hitno hitnu pomoć.
Proverila sam puls dečaku, imao ga je, dobro je.
A onda je počeo epileptički napad.
Uradila sam prvu pomoć i sačekali smo hitnu.
Došli su i odveli su ga.
-Da li neko ima broj telefona njegovih roditelja?
-Imam ja broj njegovog staratelja. On je znate usvojen.
-Sjajno pozovite ga i obavestite ga gde se nalazi Marko. Ja moram sa njim u bolnicu.
-U redu. Rekla je isti dečak.
Brzo sam ušla u auto i uputila se ka bolnici.
-Dečak koji je upravo primljen u bolnicu, da li je dobro?
-Ko ste vi pacijentu?
-Nastavnica srpskog jezika, njegov staratelj bi trebao da dođe takođe.
-U redu, pustiću vas kod njega, ali budite tihi. Trenutno je pod lekovima za smirenje.
-U redu. Hvala vam još jednom.
Ušla sam u sobu i sela pored dečaka.
Pola sata kasnije niko još nije došao. Zašto niko nije došao da ga obiđe.
Tada se Marko i probudio.
-Hej mališa, da li se osećaš dobro?
-Da, dobro sam. Da li je došao tata.
-Niko još nije stigao...
I u tom trenutku se otvaraju vrata i na njima vidim Petra.
-Tata došao si. Marko je bio srećan.
-Tata?

_____
I jedno kratko poglavlje
Stavrno mi je žao što su poglavlja ovako kratka 🥺