Ljubav na poslednji pogled

12.

Probudilo me je neprestano lupanje na vratima, šta se događa.
Polako sam ustala i krenula ka njima, na špijunci sam videla Petra. Šta on radi ovde?
Polako sam otvorila vrata.
-Šta se dešava? Zašto se nisi javljala na telefon? Nisi svesna koliko sam se uplašio, Mila zašto se nisi javljala?
-Petre polako, kao što vidiš dobro sam, samo sam zaspala i ugasila telefon.
-Nemoj više da gasiš telefon molim te. Mislio sam, da si se predomislila.
-Nikad se neću predomisliti, Petre.
-Hvala ti. Zatim me je snažno zagrlio.
-Hoćeš li da uđeš?
-Ne, idi vrati se ti da spavaš, ja moram da idem na trening.
-Zašto ovako kasno?
-Trener voli da treniramo uveče. Volim te. Zatim me je poljubio i otišao.
Pošto nisam mogla da spavam, pustila sam neki film na TV-u. Posle filma sam počela da tražim nešto drugo na njemu, ali nije bilo ničega. Pa sam zato odlučila da se vratim spavanju.
Mesec dana kasnije, nalazili smo se kod doktora i on je rekao da je sve u redu sa bebom. I dao mi još neke vitamine.
Mučnine su i dalje tu, imam osećaj kao da je danima sve gore i gore.
Uzela sam trudničko na poslu, i jedan problem manje.
Trenutno se nalazimo u nekom restoranu i večeramo.
-Kako je na treninzima? Stalno si odsutan.
-Iskreno da ti kažem, naporno je. Ali isplatiće se, jer će naša devojčica imati sve što poželi. Polako je spustio njegovu ruku na moju.
-Odakle znaš da je devojčica?
-Želim da imamo devojčicu. I onda je rekao samo.
-Volim te, jako.
-I ja tebe.
Posle večere me je odveo kući. Zaspala sam ubrzo.
Kada sam se probudila, pokušala sam da nazovem Petra, ali me je samo prebacivalo na njegovu govornu poštu. Verovatno ima jutarnji trening.
Posle pola dana Petar je došao. Naručili smo picu i jeli u tišini.
-Dobio sam ponudu da igram za NBA ligu. Prekinuo je ovu zaglušujuću tišinu.
-Stvarno? Petre to je divno. Bilo mi je drago zbog njega.
- Selim se za SAD. Moram zbog košarke, ali. Da li bi ti želela da kreneš sa mnom. Da počnemo sve iznova.
-Ček šta? Petre ne.
-Molim?
-Ne želim, da li razmišljaš o tome da ja ne mogu nigde raditi. Da ne mogu ništa doprineti.
-Ne moraš da radiš. Moja će blata biti  dovoljna. Naše dete će odrastati sjajno.
-Petre, ja želim da radim. Nisam završila fakultet da bi sedela kući i vaspitavala decu.
-Ali to je naše dete. Zvučao je uvređeno.
-Naravno da je naše nema potrebe da zvučiš toliko uređeno.
-Molim te, Mila.
-Petre ja sam svoje rekla. Ne želim da strepim svakog dana da će neki manijak da mi ubije dete.
-Ali nećeš da strepiš.
-Petre, ne. Ti idi ako želiš, ali neće biti i nas dvoje sa tobom. Nikad neću da se preselim tamo.
-Odvajaš me od deteta sad? Rekao je jako ljuto.
-Ne, ne odvajam te. Ti ćeš naravno moći da budeš sa njim. Ali ne u SAD-u.
-Nemaš prava da odlučuje šta ćeš raditi sa detetom. Ono je i moje.
-Dok je u mom stomaku, biće samo moje i ničije.
-Dobro Mila, zažalićeš što ovo radiš. Biće ti krivo, jako. Ustao je brzo i izašao iz kuće zalupivši jako vrata.
-Neće. Tiho sam rekla.
Sutradan sam na vestima čula kako je potpisao ugovor. I otišao je. Tek tako.
-Ipak mu je košarka bila važnija od nas dve malena.
Danas sam sa znala i pol deteta. Devojčica je. Kao što je on i hteo.
______
Upsi...