Ljubav na poslednji pogled

14.

°Petar°
Rukom sam oborio sve stvari sa stola, sve je palo i slomilo se u sitne komadiće. Kao i moje srce kada je Mila rekla da neće krenuti sa mnom u Ameriku.
A sada je gledam u novinama kako joj neki šarlatan ljubi ruku na plaži i slini nad njenim grudima. To su moje grudi! Ona je moja.
Marko nije tu, želeo je da ide u dom učenika, da me ne bi ometao kaže. Ali ponekad mislim da me se stidi. I ja bih se stideo da sam na njegovom mestu. Postao sam odvratan zadnjih meseci od kad nisam sa Milim i bebom.
Alo nije htela da mi kaže ni pol bebe, nije mi napisala ni poruku. Valjda sam to zaslužio.
Ne naravno da nisam zaslužio, trebala je da mi kaže pol deteta, moje je.
Spakovao sam kofere i uputio se u isti hotel kao i buduća majka moje dece. Da tako je, množina, neću stati dok ih nemam bar tri.
-Kako sam glup. Udario sam se šakom o čelo.
-Ja ni ne znam u kojoj je zemlji ona. Ali naći ću i uzeću ono što mi pripada nazad, njeno srce.
°Mila°
-Jano, da li možeš da mi dodaš kremu za sunčanje? Pokazala sam rukom ka kremi.
-Evo izvoli, švalerko. Dodala mi je kremu
-Jao nemoj opet sa tim glupostima. Ne varam ja nikoga. Petar i ja nismo zajedno, pa da ga varam.
-Jak kako me nervira svoja trudnoća. Samo si ozbiljna.
-Izvini, znam da sam u poslednje vreme jako ozbiljna.
-Moraš to da popraviš, večeras idemo u restoran na večeru, ne mogu da kuvam večeras. Žali se Jana sad.
-Meni još bolje. Promumlah.
-Šta si rekla? Bila je malo ljuta.
-Ništa, ništa, samo kako jedva čekam. Branim se.
-A nećeš tako lako i brzo da se izvučeš sad. Uzela je flašicu vode i polila me vodom iz nje.
Počela sam da vrištim od smeha.
-Nemoj više, ajde prekini. Dobro kuvaš.
-Naravno da dobro kuvam. Ali ja večeras ne plaćam. Ljuta sam na tebe, ti plaćaš.
-Dobro ajde.

°Restoran°
-Uf, ovo je ukusno. Jedva čekam desert. Potapšala sam se polako po stomaku.
-Kako možeš da jedeš još, ja sam crkla. Žalila se Jana.
-Ja ovde jedem za dvoje.
-Ma nemoj mi te priče sad.
Konobar je u tom momentu doneo čokoladni tortu sa višnjama. Njam.
A onda sam se sledila kad sam ga ugledala na vratima restorana.
Jana je primetila da nešto nije u redu.
-Je l si dobro? Upitala je pažljivo.
-Petar je ovde, Jano šta da radimo? Hajde da krenemo.
-Naravno da nećemo da idemo, sedi i jedi taj kolač koji ti je konobar doneo. Zapamti, nisi ti otišla i ostavila njega sa stomakom. I bebom u njemu.
-Jano...
-Šta?
-Ide ka nama...
-E u k...
-Dobro veče Jano. Mila. Rekao je.
Nije se promenio ni malo.
-Šta hoćeš, majmune? Upitala je Jana bezobrazno.
-Hvala Jano na pitanju, i uvredi. Došao sam po svoju ženu, i svoje dete.
-Ti nemaš ženu. A dete si odbacio onog dana kad si otišao.
Ćutim, ne znam šta da kažem.
-Mila, stvarno ćeš dopustiti da me vređa? Pogledao je u mene.
Progutala sam pljuvačku i rekla.
-Petre, zašto si stvarno došao?
-Pa reko je. Reče Jana.
-Pa reko sam. Reče Petar.
Rekli su u isto vreme.
-Petre.
-Došao sam po tebe i po bebu, vodim vas kući.
-Nas dve imamo kuću. I ta kuća je u Novom Sadu.
-Devojčica je?
-Da jeste.
-Nikad mi ne bi rekla, zar ne?
-Petre, nisam ja ta koja je odlučila da ode iz našeg života. Ti si odlučio.
-TREBALA SI DA MI KAŽEŠ POBOGU. MORAM DA ZNAM. ONA JE I MOJE DETE.
Skoro svi ljudi u restoranu su se okrenuli ka njemu, tačnije ka nama.
-Stišaj taj tvoj jezik da ti ga ne bi odsekla. Rekla je Jana opasno tiho.
-Petre ostavi nas na miru. Sam si odabrao šta si hteo. Košarka ti je bila bitnija od nas dve. Ne zaslužuješ ni da znaš koj je pol. A kamoli da joj budeš otac.
-Hteo sam da nam obezbedim lep život. Okrenuo nam je leđa i izašao iz restorana.
-Jano da li sam možda bila previše gruba, prema njemu?
-Nisi, zaslužio je sve što si mu rekla.