Ljubav na poslednji pogled

15.

Prošlo je 15 dana od kad smo se vratile sa mora. Bilo je lepo, dobila sam lepu boju. Jedini problem je bio Petrov dolazak. Nije me zvao od tad. Mada nije kao da me je zvao i pre tog događaja.
Pustila sam TV kako bih našla neki film da gleda. Na vestima je bila Petrova slika. Narator je govorio.
-Naš najpoznatiji košarkaš Petar Stojanović, posle skoro 5 meseci igranja za NBA ligu. Trener Džek Sperò se nije odazvao na naše pozive. I ne odgovara na naša pitanja.
-Šta li se vrti tom momku u glavi?
Ubrzo sam legla da spavam.
°Sutradan°
U kafiću sam sa Janom i pijemo limunadu.
-Kako ti je na poslu?
-Posle onako divnog odmora, užasno..
-Ma de, nemoj da se rasplačeš sad. Počela sam da je zezam.
-Ma teraj se Mila.
-Kako sa novim šefom?
-Bolji je od prošlog novog šefa Filipa.
-Sve je bolje od tog gada, i dalje ne znam zašto te je otpustio.
-Podigla sam tužbu protiv njega. Uzeću mu zadnju paru.
-Podržavala sam te u svemu što si radila kroz život. Ali da nije ovo malo previše?
-Naravno da nije. Niko me ne sme otpustiti tek tako.
-Znaj da sam te upozorila. Ne deluje kao neka naivna osoba.
-Ma znam, nemaš potrebe da se brineš.
-Ajde poverovaću ti. Nego, da li si videla vesti jutros, o Petru?
Odjednom je promenila ceo stav. Jano šta kriješ od mene.
-Ne nisam, da li su rekli šta se dešava?
-Nisu, jako mi je sve to čudno.
-Ma ne treba da se brineš oko toga. Verovatno je odlučio da se još malo izluduje.
-Verovatno.
-Kad imaš pregled?
-Za dva dana, hoćeš da mnom?
-Naravno, jedva čekam da ugledam tetinu lepoticu.
Pričale smo još malo i Jana je naručila neke malene torte, čokoladne naravno.
Kada smo počele da jedemo, jedan dečak me je pozvao.
-O Marko, otkud ti tu?
-Došao sam sa tatom na odmor, tačnije on je na odmoru a meni su nedostajala stari drugari. Pa sam došao u posetu.
-Pa to je lepo, kako je u Americi?
-Super je, ne živim da tatom, već u kampusu. Nekako mi je lakše.
-A pa to je lepo za čuti, kad si već odlučio da se osamostališ.
-Vi ste trudni? Upitao je odjednom. Ček njemu Petar 100% nije rekao.
-Da, već sam 7 mesec.
-Dečak ili devojčica?
-Devojčica...
-I zvaće se Jana, po meni. Ubacila se Jana.
Odjednom smo se svo troje počeli smejati.
-Znači udali ste se?
-Ovaj, nisam još. Znaš, otac bebe je odlučio da neće živeti sa nama.
-To je užasno, da li je problem ako mi kažete ko je to? Ima da ga prebijem.
-Tvoj otac. Jana se opet ubacila.
-JANO. Razdrala sam se.
-Ti znači, da tata nije hteo bebu?
-Ne dušo, tvoj tata je hteo bebu, ali je više voleo košarku. Rekla je Jana opet.
-Izvinite me, moram da porazgovaram da nekim. Drago mi je što smo se videli.
-Mislim da se pokvario. Rekla je Jana.
-Jano, nisi trebala da mu kažeš.
-Ne stvarno Mila, ovo zadnje što je reko, kao da se isključio i ponovo uključio.
-Jedi tu tortu i ćuti.
-Dobro ajde. E da, posle podne imam važnu operaciju, tako da za jedno sat vreme moram da krenem.
-Šta se dešava?
-Mali tumor na mozgu.
-A joj, nadam se da je ta osoba dobro.
-I ja se nadam. Opet je bila nekako čudna.
°Petar°
-Zašto? Marko mi je prišao da očima punim suza i upitao me je.
-Šta se dešava Marko?  Šta zašto?
-Zaštooo si ostavio nastavnicu Milu? Pobogu trudna je 7 meseci.
-Ovaj... Odakle tebi to?
-Sreo sam je malopre u gradu. Zašto si je ostavio, Petre?
Ovo je bio prvi put da znam da me je nazvao mojim imenom, a ne tata.
-Još si mali da bi shvatio, Marko.
-Nisam mali i ne želim da me lažeš.
-Marko, idi u svoju sobu. Razgovara ćemo sutra. Danas će te pričuvati gospođa Marković.
-Gde ideš, opet.
-U posetu kod starog prijatelja.
-Šta mu je?
-Imao je operaciju.
-Mogu ja sa tobom?
-Ne.
-Ljut sam na tebe.
-Znam, a sad ja idem.

°Jedan sat kasnije°
Ležim u operacionoj sali i Jana je iznad mene.
-Nemaš potrebe da brineš, u dobrim si rukama.
-Verujem ti.
-Naravno da mi veruješ. Kada sve ovo prođe, moraš reći Mili, ja ne mogu više ovo tajiti od nje.
-Znam, Jano, znam.
Stavila mi je masku za kiseonik na usta.
-Dok izbrojiš do deset, ti spavaš.
-Važi.
Počeo sam da brojim. 1. 2. 3...

Okej, probudio sam se, što znači da sam živ. Uf, imam osećaj kao da me je neko udario u glavu i da sam se samo onesvestio, i da sam se sad probudio.
A onda sam čuo buku u hodniku.
-Gde je on? Odmah da ste mi rekli gde je????? Ti je bila Mila.
A zatim je uletela u sobu. Odjednom sam zatvorio oči. Pravio se da još spavam.
-Izvini, izvini molim te Petre, što sam bila ovako bezobrazna prema tebi. Ali ti si kriv za sve. Odabrao si košarku umesto bebe i mene. Čuo sam joj u glasu da je plakala. I žaoka bola me je ubila u srce.
-Izvini ti Mila. Što nisam izabrao pravu stvar.
-Petre, probudio si se. Lice joj je bilo natečeno od suza.
-Jesam, medena. Ko ti je rekao šta se dešava?
-Naravno da mi je Jana sve prenela.
-Naravno da je Jana.
-Idem po doktora, pa dolazim.
-Nemoj da žuriš.
-Hoću. A onda je izašla.

°Nedelju dana kasnije °
Mila je svaki dan bila pored mene, nije me napustila ni na više od 10 minuta. Ne znam kako sam ovo zaslužio. Ali moram da postanem bolji. Zbog nje, i zbog moje malene princeze.