Ljubav na poslednji pogled

3.

2. Meseca kasnije
-Okej gospođo Lepojević razumele smo se oko čuvanja Živojina?
-Da da jesmo draga. Uživaj na ekskurziji.
-Kamo prave sreće da hoću. Ta deca su pravi baksuzi.
-A a a čekamo tvoje lepotice. Našalila se.
-Imam ja mog Živojina i on mi je kao dete..
-Lele si normalna, zamisli daš ime detetu Živojin?
A onda se na vratima pojavio njen suprug koji se igrom slučaja zove Živojin.
-Ujede me za srce sad. Glumio je povređenost.
-Hajde idem ja ne smem da kasnim. Vidimo se za par dana.
-Ćao, slušaj tetu i čiku sad nemoj da budeš nemiran. Zapretila sam Živku mom i krenula sam. Volim da ga zovem Živko.

Ušla sam u školsko dvorište i videla Janu u njemu. Šta će ona ovde?
-Dobro jutro razredna. Javile su se neke učenice iz mog odeljenja i njihovi roditelji su bili pored njih pa sam morala da zastanem da se pozdravim.
-Dobro jutro, nadam se da ste spremne?
-U jesmo, mislim da je vreme da uđemo u autobus. Rekla je jedna od njih.
-Hajde onda ostavite kofere u prtljažnik autobusa i uđite. Rekla sam im a onda sam krenula ka Jani.
-Zašto mi nisi rekla da ideš i ti?
-Iznenađenje. Ja sam vam doktorka. Zagrlila me je čvrsto.
-A Đole?
-Pa u tvom stanu je. Nisi je primetila?
-Molim?
-Pa kod tebe je. Bila je ozbiljna.
-Moram da pozovem gospođu Taru da je uzme iz mog stana. Nadam se da je dobro.
-Ma jeste, verovatno se sakrila negde ispod kauča pa je nisi videla. Jana je bila jako smirena.
Kako smo ušle u autobus ja sam pozvala gospođu Taru i sve joj objasnila.
-Znači imamo jedno sat vremena do Novog Sada. Ko bi reko da ćemo se vratiti u naš rodni grad?
-Da prošle je jako dugo. Rekla sam joj.
1h kasnije
-8-1 nek se okupi. Povikala sam svom odeljenju.
Deca su se jako brzo skupila.
-Razredna, jer mogu nešto da Vas pitam?
Nisam obraćala pažnju. Nešto najgore je kada neko meša jel i jer.
-Razredna. Jel mogu nešto da Vas pitam.
-E tako je bolje Nikola. Kaži šta te muči.
-Da li možemo da idemo kasnije na košarkašku utakmicu?
-Ko igra? Upitala sam značajno. Uvek sam volela sve vrste sportova, ali košarku nikada.
-Tribut protiv Niska. Jedni od najboljih košarkaški klubova.
-Čula sam za te klubove. Pa što da ne. Ali moram i ja da idem.
-U redu razredna. Hvala Vam. Nikola je rekao je nešto drugovima i svi su bili srećni.
-Znači idemo na košarku? Upitala me je Jana.
-Da, idemo na košarku.
-Kao da sam znala šta da ponesem od garderobe. Bola je jako srećna.
-Pa da bitno je da si ponela nešto za košarkašku utakmici i što si ostavila Đoleta da se jadna brine sama o sobi.
-Ma ajde bre, ne ljuti se ona na mene. Rekla je nevino.
-Ma da. Počela sam da se smejem.
Nastavile smo sa šetnjom. Deca su bila ispred nas i pratili su vodiča.
-Kako napreduje sa Markom?
-Zove se Mihajlo, ima 30 godina. I radi kao plastični hirurg.
-U tvojoj bolnici?
-Da, jako sam srećna zbog toga. Možda mi se jednom posreći da mu otvorim lobanju. Ali do tada ću mu otkopčavati samo pantalone i košulju. Rekla je to sva srećna.
-Alo Jano ovde su deca.
-Ma koga briga?
Počele smo da se smejemo i par deteta su pogledali u našem pravcu. Nisu deca navikla da me vide kako se smejem. Pošto sam kao stroga.
Pola dana kasnije smo sedeli u hotelu i ručali.
-Ovu hranu ne bi jeo ni Živojin. A jede sve.
-Znam, ali ajde kad već deca jedu moramo i mi.
-Sutra idemo u neki restoran? Upitala sam je.
-Može.
Jele smo još neko vreme kada mi je prišao Nikola.
-Razredna utakmica počinje za sat ipo vremena.
-Ajde idite u sobu spremite se, a ja idem da nabavim ulaznice. Koliko nas ide?
-Kristijan, Miloš, Pavle i ja. Rekao je.
-I doktorka i ja. Dobro znači 6 karata.
-Koliko treba da damo novca?
-Ma ništa deco, ja ću platiti. Rekla sam i on se zahvalio i otišao.
-Ajde idem ja da kupim karte, hoćeš sa mnom?
-Radije ne bih sad. Idem da se okupam. Rekla je Jana.
-Izdajice. Namusila sam se. Jedva sam izdržala da joj se ne naplazim.
Sva sreća pa je košarkaški teren stadion, kako već bio blizu.
Ispred mene je stajao neki ogroman lik i kupio 70 karata. Au odakle mu toliko para.
Kada se okrenuo da se pomeri zastao je na trenutak i gledao je u mene. Nisam obraćala pažnju na njega već sam počela razgovor sa ženom koja prodaje karte.
-Dobar dan. Želela bih da kupim 6 karata za utakmicu Tributa protiv Niskih.
-Naravno gospođo, izvolite. To će biti 6000 dinara.
AU ovo je pljačka. Sama sam rekla da ću ja da ću ja da platim.
-Izvolite. Pružila sam novac i uzela karte.
Kada sam se okrenula umalo nisam udarila u onog čoveka od malopre.
-Jao, izvinite. Rekla sam mu.
-Izvinite Vi, moja greška.
Nastavila sam samo da hodam a onda me je njegov glas zaustavio.
-Da li se poznajemo?
Okrenula sam se i bez srama ga odmerila od glave do pete. A onda sam vratila svoj pogled na njega.
-Ne bih rekla. A onda sam samo otišla.
Jako mrzim muškarce koji se tako ponašaju.
1 sat kasnije..
-Okej deco imamo još 30 minuta, sala za košarku je blizu za jedno 5 minuta smo tamo. Evo karte. Nego jel ste nabavili neke grickalice.
-Jesmo. Rekao je Nikola.
-I ja jesam. Rekla je Jana dok je u jednoj ruci držala kokice i neke grickalice a u drugoj držala kesu sa dve Guarane. I kutiju prve pomoći?
-Šta će ti kutija prve pomoći?
-Pa ja sam doktorka, moram ovo da imam. Rekla je nekako srećno.
-Ajmo da krenemo. Ubrzo smo došli do sale. Bilo je dosta ljudi.
U tako smo ušli unutra i zauzeli mesto u prvim redovima.
-Nikola vidi eno ga Petar Stojković. Rekao je glasno Miloš.
-Wow vidi te mišiće. Rekao je Kristijan.
Petar Stojković? Poznato mi zvuči, ali ne mogu da se setim odakle.
Utakmica je počela i evo već je 40:56
-Jano nešto si se zamislila, šta ti je? Skini naočare.
Nisam dobila odgovor, zato što je Jana zaspala.
-Budi se, ludo. Podržala sam je jako i ona je počela da vrišti. I to jako glasno, svi su se zagledao u nas.
-Umukni bre svi nas gledaju! Naredila sam joj.
-Aaaaaaaaaaaa. Nastavila je ma nema šta.
AU čak su i košarkaši prestali da igrom. Ja ne mogu. Prekrila sam oči šakama.
-Jano, smiri se. Molim te.
-Ma smirena sam šta ti je. Rekla je ozbiljnim glasom.
-Šta se tamo dešava? Upitao je neko sa terena.
A onda je jedan od igrača samo pao i nije ustajao.
-Jana je brzo ustala i potrčala na terenu, preskočila ogradu i skočila na teren i brzo se našla pored igrača.
-Deco budite tu, molim vas nemojte da odete negde. Ili ako odete odite pravo u hotel. Rekla sam im pa sam brzo krenula ka terenu.
-Mila pozovi hitnu. Dečko ima moždani udar. Naredila mi je Jana.
Lele onaj od malopre je bio košarkaš. Gledao me je nekako još čudnije od malopre. Ali nisam obraćala pažnju nego sam uzela telefon.
Brzo sam ukucala broj.
-Dobar dan, ovde Mila Stošić. Treba nam hitna pomoć u stadionu Miloš Veliki. Jedna osoba je povređena. Moja prijateljici sumnja na moždani udar. Da ona je neurohirurg.
Prekinula sam poziv.
-Dolaze brzo. Samo sam rekla i brojala sekunde kada će hitna služba stići.
-Mila Stošić?
Rekao je onaj košarkaš što kupuje 70 karata.
-Molim?
-Ne sećaš me se? Upitao je. Jao sad sam zbunjena.
-Pa to sam ja. Pokazao je rukom ka sebi.
-Pa zdravo ja. Rekla sam ozbiljno..
-Petar Stojković iz osnovne. Rekao je a ja sam se setila.
-Pa zdravo velikoglavi. Rekla sam nevino.
_______
Jedan od najdužih delova koje sam ikada napisala. Jako sam ponosna na sebe (narcis hahaha).
Časove imam od 12h do 18.45. tako da deo dobijate do 20.
Uživajte ❤️