Moje leto si

Moje leto si | 14. deo

Sedeli smo na stenama sa kojih se pružao fascinantan pogled na nemirno more koje se sudaralo sa impozantnim kamenjem. Glave naslonjene na njegovim prsima, upijala sam sve čari sunčanog dana i svetloplavog prostranstva pred sobom. Spokoj me obuzimao, onako da bih svakog trena mogla skliznuti u neku drugu dimenziju. Osećala sam se sigurnom u njegovim rukama i dopadalo mi se što vešto uspeva da odagna sve moje nedaće. Dileme više nisu postojale, prepustila sam sve: dušu, telo i naposletku um.

"Ne volim kad mi tako bežiš u mislima, mala." Tiho je izustio kraj mog uha i jagodicama prstiju očešao moje rame.

"Ne bežim. Uživam."

"Bežiš, bežiš. Nešto te muči, a ne želiš da mi dopustiš da rešim te probleme..."

"A ti bi to želeo?", pomalo sam ga začikavala.

"Da, naravno da bih."

Okrenula sam se i spojila naše poglede. Nesvesno sam zagrizla donju usnu i razmišljala o tome što je izgovorio.

"Grizeš usnu", šapnuo je tik do nje, "pusti mene, to je moja teritorija..."

Sa sitnim osmehom na usnama me poljubio. Dečački iskreno. Možda on nije ono što je vidljivo oku posmatrača. Šta ako ja u njemu vidim sve ono što nije nijedna?

"A sada stvarno, Ivona, mislim da je red da kažeš šta te muči sve ovo vreme."

"Ništa, zaista. Hoću samo da uživam u nama ovog leta, okej?"

"Samo ovog leta?", pitao je nekako frustrirano, gotovo tužno.

Da li se to veliki Tadija nesvesno vezao za mene?

|Tadija|

Zašto me prokleto zabolelo to što je izgovorila sve ono što sam i sam mislio do pre par dana? Izgleda da ipak imamo ograničen rok trajanja. Kada sam je ugledao prvi put, poželeo sam je kao trofej, a sada, sada želim da me ona promeni, kao što to već čini svojom neposrednošću. Sada želim da me ona učini svojim, zauvek.

|Ivona|

"A zar to nije bio tvoj plan? Zar nisam trebala postati debela reckica na zidu kada si one večeri u baru poslao piće za naš sto?", izazivala sam ga sa osmehom.

"Ček, odakle znaš da sam ja poslao piće?"

"Bilo je dovoljno da vidim Miloša, kasnije su se kockice poklopile."

"A ko ne bi želeo da mu se u krevetu nađe jedna od poznatijih manekenki današnjice?", uzvratio je istom merom.

Zasmejala sam se i ispitivački ga pogledala.

"Znaš?"

"Naravno da znam. Veoma dobro znam kako Ivona Milisavljević izgleda na bilbordima i naslovnicama širom sveta. A isto tako znam i kako izgledaš u mom krevetu."

Blago sam se zarumenela od njegovih reči. Znala sam da će u jednom momentu svakako saznati ko sam u stvari. To je nešto što nisam mogla sakriti, nisam ni želela, samo naprosto nisam imala potrebu da iskažem odmah.

"I zato mi je bilo čudno što nisi želela da mi kažeš išta o sebi. Nemaš pojma koliko se nazovi manekenki hvalilo tom titulom, a ti se nisi ni osvrnula na to koliko si uspešna."

"Nemam šta bitno da ti kažem po tom pitanju. Sve je to privid, blještava maska koja prikriva površnost. Ne smatram to nečim čime bih trebala da mašem ljudima pred nosem. I tako to nije bila moja ideja, kao i sve drugo u životu uostalom."

"Nesrećna si i to sam video još prvog dana u tim tvojim okicama. Zašto dopuštaš da ti bilo ko upravlja životom, malecka?"

"Duga je to priča..."

Nisam mogla da kopam po svojoj prošlosti i prosipam pred njega sve ono što me od ranog detinjstva prati u stopu. Bila sam nemerljivo srećna u njegovoj blizini i nisam htela da bilo čime narušavam ono što me ispunjavalo. Ljubomorno sam čuvala od negativnih misli ono što je postalo iskra mog osmeha u proteklom periodu. Bio je to on.

Iako sam svim silama, gotovo očajnički, trebala razumevanje, nisam otvarala Pandorinu kutiju svog života. Bila je to lepa kutija, a unutra ništa. Tačnije, bila je ona puna predrasuda, tuđih odluka, lažnih pijedestala, suza, tegoba. Svega onoga protiv čega sam se borila, a onda je Tadija postao moje utočište. Ne smem ni da pomislim na to koliko nam je vremena preostalo do kraja leta i mog odlaska na drugi kontinent. Do pre par nedelja se taj put činio kao najbolje rešenje za beg od uljuljkane svakodnevice i učmalosti u kojoj sam se obrela. A sada... Sada kada sam konačno srećna, onako istinski, pribojavam se toga da je moja sreća ograničena, prolazna. Kao i uvek do sada.

"Znaš, nisam spremna da pričam o tome. Nemam nameru da nas oboje zamaram onim sa čime se suočavam oduvek. Ti si tu i dovoljno je."

Snažan zagrljaj njegovih ruku me smirio. Ne znam kako mu polazi za rukom da bez ijedne izgovorene reči utiša ono što me napadalo sa svih strana. Osećaj sigurnosti je preplavio moje telo.

"Znaj da sam tu i spreman sam da te saslušam kad god budeš osetila potrebu za tim."

***
Sedeli smo na terasi hotela u kome smo Tamara i ja odsele, a pritom u njemu provodimo najmanje vremena. Sunce se povlačilo, a predivne nijanse ušarale nebo. Bila sam naslonjena svojim telom na njegovo, dok su njegove ruke ležale oko mog struka, u snažnom, a opet savršeno prisnom zagrljaju.

Nikada nisam bila jedna od onih nepopravljivih romantika, iako je suština moje duše takva: tanana, čista, željna ljubavi. Uvek sam bežala od osećanja i njihovog iskazivanja. Možda jer sam kroz odrastanje gledala samo laž. Lažna prijateljstva, ljubavi, namere, čitavi životi bili su lažni, porodice. Takva je bila i moja. Impresivna oku posmatrača, a iznutra trula, na staklenim nogama. Bez poverenja, ljubavi, oslonca, klimava do krajnjih granica. U takvom okruženju sam odrastala, trudeći se da zadovoljim postavljene kriterijume savršene ćerke, odnosno svojevrsne lutke za prikazivanje novinarskim ekipama.

Novcem se nikada nije mogao kupiti dom. Dom je tamo gde je srce, barem su me tako učili stariji. Nažalost, naša bela vila nikada nije imala dušu i nije nosila epitet doma. Bilo je to isključivo mesto stanovanja. Adresa bogataške porodice koja poslovnim uspesima i televizijskim premijerama prikriva istinu svojih prljavština. Moji roditelji su bili par samo za javnost i odatle je počinjalo, tu se i završavalo sve na tu temu. Slava, moć i ugled. Porodica Milisavljević.