Moje leto si

Moje leto si | 19. deo

Njegov čvrst zagrljaj pun emocija me vraćao na pravi kolosek. Palčevima je brisao suze koje su se kotrljale niz moje obraze i padale ko zna kuda. Hiljadu nedoumica u glavi i uzburkanih osećaja u duši činili su moje biće nemirnim, totalno nespokojnim. Nešto u meni se lomilo poput stakla. Bilo je to nešto veliko, značajno, nešto sudbonosno.

|Tadija|

Nisam mogao da gledam njene suze. Bolele su više od samog vraga, kao da mi je neko naživo čupao srce. Jecaji koje je ispuštala u mom zagrljaju su me vraćali hiljadama koraka unazad. Propadao sam kroz crne oblake nadvijene nad nama. Da sam barem mogao da podelim njenu tugu... Zar je moguće da su ovu devojku ovoliko povredili najbliži? Zar je moguće da ovo čisto srce ima ogromno breme na leđima, a da ga pritom ničim nije zaslužilo? Imam potrebu da je uhvatim za ruku i odvedem na kraj sveta, samo kako bih joj pokazao bitisanje bez amova. Hteo sam da je utešim, ali bi svaka reč koja mi je padala na pamet bila nedolična, neuverljiva, zato sam ćutao. Nekada su tišine jače od armije izgovorenih reči. Reči su prečesto lažne, precenjene, a jačina zagrljaja nikada ne bledi.

Zauvek će najveća misterija univerzuma biti zašto stradaju oni koji najviše vole: ljude, život, sve njegove dobre i loše strane, sitnice... Zašto najviše pate oni koji ničim nisu krivi za svoj usud?

Perfekcioniste nikada ne nauče da se nose sa izopačenom stvarnošću.

Onako majušna u mojim rukama, sa tim prigušenim kricima, bolnim uzdasima, činila se poput ranjene srne. Sve bih učinio kako bih obrisao te suze i nacrtao osmeh, osmeh za večnost.

"Ššš... dosta je, malena", šapnuo sam uz njenu kosu i obuhvatio joj glavu šakama kako bih spojio poglede.

Te modre usne i oči u kojima su plutale suze su nešto najbolnije što sam ikada ugledao, i srcem doživeo. Parala ga je svojom tugom.

"Ne može ovako, Ivona", obrisao sam zalutalu suzu sa njenog obraza, "neću dozvoliti da se kidaš toliko."

"Ne mogu više, nemam snage, Tadija. Nisam razmažena princezica, nisam imala svet na dlanu, meni je svet bio na plećima. Ne mogu da izdržim sve ovo. Boli me, užasno me boli!"

Zajecala je u mojim rukama. Rasparčala se na hiljadu delova koje sam se zarekao da ću sastaviti, bez ijednog traga bolnih dana. I to ću uraditi, po svaku cenu!

***
Ležala je na mojim grudima, konačno koliko-toliko mirna. Mazio sam je po kosi i trudio se da ne postavljam suvišna pitanja. Tačnije, da ne postavljam nikakva pitanja. Suzbijao sam želju da mi se otvori i poveri svoje probleme, jer bi to bilo sebično, stoga, ćutao sam.

Posle nekog vremena se, sama od sebe, lagano pridigla i spojila svoje uplakane sa mojim zabrinutim očima. Uputila mi je blag, čitaj tužan, osmejak i čvrsto me zagrlila.

"Hvala ti", prošaputala je drhtavog glasa.

"Nikada, ali nikada nemoj da mi zahvaljuješ za nešto slično. Samo budi dobro."

Prošla je prstima kroz kosu i zagledala se kroz prozorsko okno, u sunce koje se teško probijalo kroz tmurne oblake. Dan je bio nekako tužan, ali lep, povrh svega. Baš kao ona. Pomislio sam kakvog anđela imam pored sebe i koliko je prelepa.

"Znaš šta", nakon kratkotrajnog premišljanja okrenula se ka meni, "hajdemo negde."

Rekla je to tek tako. Presekla je svoje emocije, iako verujem da su duboko u njoj pravile ogromnu pometnju. Bila mi je fascinantna njena jačina. Iako mi nije rekla, znao sam da onaj emotivni kolaps nije bio rezervisan ni za čije oči. Ona je takva. Svoje bitke bije sa sobom, u četiri zida sobe, ne pred ljudima, ne da bi je sažaljevali. Mada, verujem da to ne bi bio slučaj, naprotiv. Svi bi se divili njenoj istrajnosti u okolnostima koje se nameću. U to sam uveren. Ovakva osoba se ipak sreće jednom u ovozemaljskom životu.

"Idemo gde god želiš."

"Sami... ne mogu da objašnjavam lice ispijeno od plakanja."

"Kao prvo-prelepa si kako god da okreneš, a kao drugo-ići ćemo sami jer nam stvarno ne treba publika."

Nasmešila se i lagano privukla usne do mojih. Otisnula je sitan poljubac koji nisam produbljivao, samo sam ga uzvratio. Nežno. Blago.

***
Pružio sam joj ruku kako bi se popela na jahtu.

"Tvoja je?"

"Ćaletova, ja ne volim da bacam pare na ovakve igračke."

"A na šta ti bacaš pare?", smestila se i zagledala u mene.

"Na dobra kola i motore... ja sam pre za adrenalinske užitke. Takođe, na skupe satove i poneku nekretninu. Priznajem, nemam vilu sa bazenom, ali su mi stanovi koje imam i više nego zabavni."

"Da, čovek ima stanove na različitim lokacijama... ipak treba tolike devojke privoditi u različitim krajevima grada."

"Mislim da ću sada u sve njih da privodim samo jednu." Pogledao sam je ispod oka, sa šeretskim osmehom na usnama.

Zagrizla je donju usnu i blago se zarumenela u obrazima. Postideo sam je.

"Jesi za neko piće?", pitao sam kako bih prekinuo tišinu koja je zavladala od mojih reči, koje su samo delić misli ovog momka.

"Hmm... da"

***
Zaustavili smo se dalje od drugih, oko nas bila je samo nepregledna širina plavog prostranstva. Umirujuće. Pomalo monotono za moj ukus, ali nisam ja bio bitan. Ona je uživala u ovakvim sitnicama, onima koje su za mene donedavno predstavljale banalnosti. Bila joj je dovoljna lepota netaknute prirode ili posmatranje neba. Drugačija je. Od svih.

U mom krilu je sakrila uvojke koje sam uvrtao oko prstiju. Dok je gledala u oblake kojima je opčinjena, ja sam gledao u nju kojom sam opčinjen.

Kako sam ovako brzo došao do ovog stadijuma? Odlepio sam za njom u rekordnom roku. Izgleda da me je stigla ona "stara" kako će mi jedna pomutiti razum, nenadano, onda kada na tren spustim gard. Ako je sudeći po ovim osećanjima, koja ni ne umem da definišem, sustiglo me je i više od toga. Ušla je pod kožu, u sve pore. Mala veštica baš zna šta da radi kako bi ostavila neizbrisiv trag u mojim venama.

Tiho je pevušila uz tužne stihove neke balade koja se vrtela u pozadini. Bol koji je isijavao iz njenog bića bio je toliko opipljiv da se mogao seći nožem. Nije se trudila da ga prikrije. Druge bi možda i zavaravala uvežbanim osmesima, ali preda mnom je rušila zidine koje je podizala za ostatak sveta. Nije glumila i to mi je prijalo, time sam znao da sam zavredeo poverenje.

Ona je nešto najlepše što su moje ruke ikada dotakle.