Moje leto si

Moje leto si | 27. deo

"Zar si stvarno mislila da ćeš tek tako pobeći od mene?"

"Nisam ni želela da bežim, samo..."

"Samo šta?" povukao je moj nos svojim, "samo si poludela zbog njih i rešila da se istreseš na meni. Mada, mislim da imam bolje rešenje za izbacivanje tih frustracija." Bestidno mi je namignuo, smešeći se šeretski.

Udarila sam ga po ramenu, "Neozbiljan si..."

"Zar misliš da pored tebe takve mogu biti ozbiljan dečko?"

Privukao me sebi i spustio usne na moje. Nismo se obazirali na mrzovoljno gunđanje i neodobravanje starijih prolaznika. Onih koji nisu pristalice slobodnijeg ponašanja današnje omladine. Nisam bila ni ja, sve dok nisam upoznala njega. Promenio me. Vreme će, sa druge strane, pokazati do čega će to dovesti.

"Šta kažeš da kidnemo negde?"

"Ne mogu, potrebna sam Tamari."

"Sranje, a baš sam mislio da nestanemo na par sati ili... dana."

"Rado, ali vidiš u kakvom sam sranju. I da, sada stvarno moram da odem gore i budem uz nju."

"Pustiću te pod jednim uslovom."

"Da čujem..."

"Da večeras budeš pored mene."

"Zašto?", pomalo sam ga začikavala.

"Zato što sam se navikao i ne mogu da spavam bez tebe", spustio je glavu na pregib mog vrata i tuda šarao usnama, "ako mi već bežiš danju, mislim da imam pravo da barem spavam kao čovek."

Njegova iskrenost je nešto što od starta privlači. Nema problem da kaže ono što misli i radi to potpuno spontano, neposredno. Isti je kao ja. Ljudi obično imaju problem sa istinom, a on je jedan od onih direktnih. To je ono što zadržava.

"Kada si postao takva maza?"

"Onda kada si me začarala, veštice", izgovorio je uz moj vrat.

"Hmm... važi, doći ću. Sada stvarno moram da idem."

"Uff... morali su sve da upropaste."

Nevoljno sam se izmigoljila iz njegovih ruku i uputila se ka predvorju hotela. Na ulazu sam se okrenula i videla kako još uvek gleda u mene. Namignuo mi je, uz slatkast osmejak na usnama. Želja da se vratim i bacim u njegovo naručje, bila je ogromna, ali sam znala koliko sam potrebna nekome ko bi isto učinio za mene.

***
Tamara je spavala, a ja čitala knjigu na terasi. Doduše, koncentracija mi je bila nikada slabija, u potpunom minusu. Potpuno atipično za mene. Obično se udubim i nestanem na par sati, a sada su moje misli čvrsto stajale prikovane uz njega. Razmišljala sam o njegovim usnama, maštala o dodirima koji pale kožu, osećala kako prstima klizi od ključne kosti naniže. Želja je bila intenzivna. Svaki pogled sam mogla da prizovem u sećanjima, srce je tuklo kao da je tik uz mene, a um me beznadežno opominjao.

Tamara mi se nakon nekog vremena pridružila. Izgledala je za nijansu bolje, ali je i dalje bila dotučena. Kako i ne bi.

"Glava me užasno boli. Do skoro sam se bunila jer imam glavobolje od mamurluka, a sada... mislim da bih sve dala da boli od toga."

Morala sam da se nasmejem. Ona i u ovakvim trenucima ume da zbija šale na sopstveni račun.

"Polako, još par dana i opet će boleti od mamurluka i nekih drugih vratolomija."

"Ne verujem, ozbiljno razmišljam da se vratim u Beograd."

"Molim?"

"Iv, stvarno... šta tražim ovde? Osećam se užasno i ne želim da ga srećem na svakom ćošku, a neminovno je da hoću. Sa druge strane ne želim da tebi stvaram opterećenje u odnosu sa Tadijom, koji se pritom toliko bori za vas. On nije kriv jer mu je drug takav kakav jeste, isto kao što ni ti nisi kriva jer ti je drugarica zrela za psihijatrijsku ustanovu po pitanju muškog roda." Podigla je ruku kako bi zaustavila reči koje sam zaustila da izgovorim, "Ne mogu dozvoliti da predstavljam smetnju vašem odnosu. Svim silama želim da budeš srećna, a obe znamo da je to nemoguće dok sam ja u ovakvom stanju kraj tebe. Ti ćeš biti ovde uz mene i deliti sve patnje napola, a ja to ne želim. Ne želim da ispustiš priliku sa nekim do koga ti je toliko stalo, a nemate baš puno vremena do kraja leta. Ne znamo šta će se dogoditi nakon svega ovoga, šta je ostvarljivo, a šta ne, ali neću dopustiti da zbog moje glupe šeme ispustiš prvu ljubav. Ne, ne dopuštam protivljenje."

"Tamara..."

"Rekla sam da neću ni reč protivljenja."

"Ali..."

"Nema ali, Iv, nema ali. Ja ću veoma brzo srediti misli i biti stara ja. A šta ćemo sa tvojom ljubavlju? Ovo je jedna od onih koje se dogode jednom i nikada više. Nećeš je odbaciti zbog moje budalaštine sa Ognjenom. Ni po koju cenu."

"Neću biti mirna ako ostanem ovde, bez tebe, a potom me moji odmah deportuju što dalje od kuće. Odnosi su zategnutiji nego ikada, nikada sebi neću oprostiti ako se pred polazak ne pozdravim sa tobom."

"Ludice, sve ćemo srediti. Sve osim tvog srca u slučaju da pukne zbog ovog momka ovde. Zato, uzmi sve što ti se pruža. Šanse se ne dobijaju često, to obe znamo. Zato ovu zgrabi kao da je poslednja, vredna svakako jeste."

"Znam da je vredna i kradem je od vremena i ljudi, ali ti nisi neko od koga želim da kradem bilo šta. Znam da ni ti meni ne bi dozvolila odlazak."

"Ali te isto tako ne bih mogla sprečiti u nameri da odeš i pustiš me da budem srećna. Isto tako ću učiniti i ja. Tvoje je samo da se smeješ i da voliš onu barabu."

"Stvarno ne znam šta bih bez tebe. I kada ti je najteže, misliš o meni." Zagrila sam je.

"Isto kao i ti o meni."

***
Izašla sam iz hotela i sporim, otežanim koracima se uputila ka dobro poznatoj adresi. Teško sam disala, bilo je sparno, ali su meni brige oduzimale više daha od teškog vazduha. Nisam znala šta me čeka u toj kući, niti kako ću reagovati kada pred sobom ugledam Ognjena. Isto tako me mučilo dosta toga što ima veze sa Tadijom i ovim letom. Imamo li rok trajanja? Hoće li ova morska bajka imati srećan kraj?

Posle dosta hoda sam se našla ispred vrata, duboko udahnula i povukla kvaku. Našla sam se unutra i ugledala momke kako u dnevnoj sobi prazne limenke piva i igraju igrice. Srećom, Ognjena nije bilo na vidiku. Bila sam zahvalna Bogu što neću morati da mu saspem sve u lice i ko zna šta još. A bila sam spremna na sve. Niko ne povređuje osobe do kojih mi je stalo. To je tako.