Moje leto si

Moje leto si | 23. deo

Ušla sam u sobu u kojoj je on još uvek spavao. Ustala sam pre pola sata i popila kafu na terasi, u miru i tišini, prijalo mi je da se osamim. Razmakla sam teške draperije i pustila svetlosti da uđe u sobu i ispuni prostor oko nas. Okrenuo se i prebacio jastuk preko glave, jer je svetlost dodatno pogoršavala mamurluk. Znala sam to i sama. Noćna ptica se obično budi kasno, pa sam pustila da odspava još malo.

***
Sedela sam na terasi, gde mi se nakon nekog vremena pridružila  Tamara. Gunđala je sa vrata i odmah narušila mir koji sam stvorila za sebe, ali njoj se to ne može zameriti sve i da mi je poslednje u životu.

"Auf... glava me ubija", jaukala je i bacila se na baštensku garnituru.

"Hoće to od tekile", smejala sam se njenom namrštenom licu, "i nemoj se mrštiti toliko, ostarićeš u dvadesetoj."

"Marš, kozo..."

"Šta se desilo sa Ognjenom sinoć?"

"Znaš kako se rešavaju problemi", napravila je dobro poznati izraz lica.

"Izgleda da ću ovde ipak ja biti tetka..."

"Ma, važi", počešala se po glavi, "a gde je tvoj dečkić?"

"Spava, ni bomba ga ne bi probudila, definitivno."

"Izmoriš čoveka, šta ti nije jasno?"

"Marš, budalo", udarim je po ruci i ispratim njen smeh koji se zaorio unaokolo.

***
Ponovo sam ušla u sobu i svukla jastuk koji je još uvek držao na glavi, dok su mu se prsa podizala i spuštala ujednačenim ritmom. Promumlao je nešto i prekrio oči podlakticom. Delovao je kao dete koje budite za školu. Bilo je nemoguće dopreti do njega.

"Tadija, pola dva je, daj, probudi se više."

"Mmm... pet minuta..."

"Znaš šta, spavaj ceo dan, zabole me..."

Taman kada sam se okrenula i napravila korak ka vratima, uhvatio me za ruku i povukao na sebe. Našla sam se na njegovim grudima. Poljubio me sasvim nežno. Tek da spoznamo dodir usana onog drugog. Činivši ujedno da zaboravim to što sam pokušala da se naljutim pre minut. Pridigla sam se i oslonila rukama na krevet, dok se on naslonio uz uzglavlje.

"Ni kap više neću okusiti", rekao je nervozno, "ubija me glava..."

"Aha, koliko do večeras. Hajde, ustani i istuširaj se, a ja ću ti doneti neki lek za glavu."

Položila sam ruku na njegov obraz i spustila usne na par sekundi. Čisto da odmorim dušu. Takav uticaj je sve ovo među nama ostavljalo na mene.

***
Došao je na terasu i stao ispred mene. Podigla sam pogled sa ekrana telefona i osmotrila ga pred sobom.

"Moram nešto da ti pokažem", rekao je to gledajući direktno u moje oči, "dopašće ti se."

"Šta to?"

"Videćeš, samo kreni sa mnom..."

To sam i učinila, sela sam u automobil i pustila da me povede u nepoznatom pravcu. Muzika je bila glasna, on nasmejan, a ruka na mojoj butini oduzimala je sve nerve. Nismo govorili, u potpunoj tišini ili tihom pevušenju probavili smo putovanje do krajnjeg odredišta. Dobrano smo se udaljili od grada, a priroda okupana jakim sunčevim zracima mi je oduzimala dah. Sve što se pojavljivalo preda mnom bilo je nestavrno poput čarolije iz dečjih filmova. Tako sam se i osećala, bezbrižno poput deteta koje tek uči da korača ovom zemljom, bez spoznaje o onome što se oko njega svakodnevno zbiva. Tadija je to budio u meni, neposredno. Neopisivo lep, ali i intenzivan osećaj jezdio je mojim telom i kao mehur se širio obuzimajući dušu, iscrtavajući smejavice na mojim obrazima.

Zaustavio je auto ispred kolibe na samoj litici, sa koje se pružao najlepši pogled koji pamtim još od davnih dana. Ostala sam zapanjena, bez ijedne reči kojom bi se moglo izraziti oduševljenje datim prizorom. Prišla sam ivici i osmotrila stran, pomalo tajanstven predeo. Koliba na uzvišenju, ispod nje seoce, dok se unaokolo prostirao fascinantan pogled na planinske vrhove, potoke, netaknute prirodne lepote. Obuhvatio me rukama oko struka i oslonio glavu o moje rame, kao da ću izgubiti ravnotežu od dugotrajnijeg gledanja u nepreglednu daljinu.

"Prelepo je", rekla sam oduševljeno .

"Ti si prelepa", uzvratio je ostavljajući maleni poljubac na mom obrazu.

Uhvatio me za ruku i poveo u omalenu kolibu. Bila je izvanredno lepa, skromna i odisala nekom nesvakidašnjom toplinom. Baš onakva kakvu sam zamišljala kao potencijalnu oazu mira u svom životu.

"Čija je?", upitala sam razgledajući crno-bele slike u ostarelim ramovima.

"Prenosi se sa kolena na koleno u mojoj porodici, ali više nema isti značaj kao nekada, gotovo da niko i ne dolazi, osim mene kada hoću malo mira."

"Znači ovde bežiš od sebe... šta bih ja dala da imam takvo mesto..."

"Dokle god si uz mene, uvek ćeš ga imati", spustio je usne na moje i uvukao me u snažan zagrljaj.

***
Ležali smo na drvenom krevetu, u savršeno prisnom zagrljaju, u potpunoj tišini koja je govorila više od ijedne reči.

"Znaš, prva si osoba koju dovodim ovde", rekao je tiho, neosetno, a to je u meni pokrenulo lavinu emocija. Evidentno je koliko utiče na mene svojim suptilnim dosetkama, nenametljivim pokazateljima toga da mu je stalo do mene, do nas. I to je ono što mom srcu ubrzava otkucaje. Kao ništa do sada.

Uspravila sam se i položila ruku na njegov obraz. Te oči koje su oduzimale pojam o vremenu i svemu ostalom su me sledile, kao i svakog puta između ostalog. Zagrizla sam donju usnu, nesvesno, što njemu svakako nije promaklo. Zabacio je glavu unazad, sa osmejkom na usnama, pa prstima prešao preko moje donje.

"Uništićeš me, mala", izdahnuo je i uvukao ruku u moju kosu, povlačeći me ka sebi i gladno spajajući uzdrhtale usne.

Prepuštam mu se svim svojim bićem i telom. Dušom. Razumom. Zaboravljam sve ono što sam donedavno imala isplanirano, jasno zacrtano, isprogramirano. On me naučio kako život nije matematički proračun i kako ne dopušta kalkulisanje, ni u kojoj meri. Istumbao je moj svet za nebrojeno stepeni i od njega načinio ono što mu je bilo neophodno, tj. sve što je poželeo. Lagala bih ako bih rekla da mi ne odgovara sve načinjeno među nama. Bila bi to notorna laž, ali i kardinalna greška u koracima.