Moje leto si

Moje leto si | 20. deo

|Ivona|

Znači mi što se trudi i ne ispituje o onome što se dogodilo. Brižan je i to je nešto što nikada ne bih pretpostavila na osnovu prvog utiska. Nekada prvi dojam ume da zavara. Izgleda da sam se dobro prevarila u proceni. I neizmerno mi je drago zbog toga. Zaista uviđam drugu stranu njegove ličnosti i moram priznati da mi se dopada do srži.

Ustala sam iz njegovog krila i udahnula miris soli, miris penušavog mora. Prizivala me nesvakidašnje mirna pučina, čeznula sam za tim da razbistrim misli i zaboravim na sve što me tišti duži period. Želela sam da umirujuć prizor koji se rastopio pred mojim očima utiša bolne otkucaje srca. Oduvek sam pronalazila tračak nade u samoći i posmatranju predela koji unose dašak harmonije u ikoje živo biće, barem se nadam da je i sa ostalima tako.

"Ideš?", stala sam na ivicu i osmotrila ga preko ramena. Netremice je gledao u mene.

Skočila sam bez oklevanja. Sudar mojih misli i hladnjikave vode bio je preko potreban. Oživela sam za sekund. Povratila sam svest koja se poljuljala u proteklih par sati i gotovo me napustila. Na sreću, nije otišla predaleko. Dok sam prelazila prstima kroz kosu, nakon izranjanja, videla sam kako skida majicu i skače za mnom. U svega par sekundi se našao tik uz mene, tela su se dodirivala ispod prozirne površine. Rukama je obuhvatio moj struk, dok su moje počivale na njegovom vratu, a usne se polako spajale. Pogledala sam ga direktno u oči, pa se potom naslonila na njegove čvrste grudi. Osećala sam se sigurno, ne mogu reći bezbrižno nakon svega što se dogodilo u toku dana, ali, uprkos svemu, bila sam neverovatno mirna. Ničeg što bi me uzrujalo nije bilo ni na vidiku. Bili smo samo on i ja. I bilo je dovoljno. Njegova blizina bila je sve što sam smatrala potrebnim u vremenu mog eksponencijalnog prezasićenja.

Veoma često preispitujem aspekte svog postojanja, što je atipično za nekoga mojih godina. Zamislim se nad ovozemaljskim bitisanjem i sumiram utiske. Ishodi su različiti, ali se uvek osetim neverovatno praznom. Neretko poželim da je ovaj život film. Da isečem ili preskočim deo koji mi se ne sviđa, odaberem željenu ulogu i u njoj provedem ostatak vremena. Ali nažalost, ovo što zovemo življenjem nije ostvarenje na platnu, već surova stvarnost na koju smo usmereni, svi odreda. Remek-delo sudbine.
Kružim ispraznim tokom, bez ličnog zadovoljstva. Udovoljavam i povlađujem drugima, bez osvrta na sopstvena htenja i potrebe. I mislim da je dosta. Zapravo ne, ne mislim, znam. Napokon znam. Dosta je mog unižavanja! Vredim mnogo više nego što sam do sada smatrala. Nedovoljno cenim sebe i to je nešto što se mora popraviti dok još ima osnova, a i vremena. Konačno imam dovoljno smelosti da uzmem konce u svoje ruke i postavim stvari onako kako meni odgovara. Da li će mi okolnosti biti naklonjene? Neće, uverena sam, ali ruku na srce, nikada nisu ni bile. Ne moraju ni sada!

"Šta da radim sa tobom?", šapnuo je uz moje usne, što me natera da se blago osmehnem i u istim mah okrznem njegove.

"Samo budi tu", izgovorim iskreno i time iznenadim i sebe samu.

Naposletku, izgovorila sam ono što je srce zaželelo, um se nije mnogo mešao. Činilo se da su po prvi put ujednačeno kucali u ritmu jednog imena. Njegovog. U vazduhu je titrao dah zaljubljenosti, onih najtananijih emocija. Njegove usne su obrazovale savršenu krivu liniju i time ugrejale moje načeto srce, hladno poput leda.

"Zauvek je kliše, ali ti obećavam da kod nas neće biti već viđenog scenarija."

"Obećavaš?"

"Obećavam"

Zauvek ne postoji. Zauvek je mit. Zasigurno nikoga neću okovati večnošću, ali bih volela da to nešto, nekada, bude trajno. Da čak i onda kada sve oko mene i u meni posivi, kada budem jako stara, budem stara sa tom jednom osobom. Srce zna kojom.

Međutim, zvučalo je dobro, zvučalo je moguće, potpuno opipljivo. I želim da verujem u tih par reči od kojih mi je duša zaigrala uz melodiju ljubavi. Nisam verovala da ću biti u stanju da ovako lako pronađem smisao u tim donedavno besmislenim izlivima.

Oduvek sam nepoverljiva prema ljudima, ali sada... sada samo želim da verujem da ovo ima perspektivu. Kakvu? Bilo kakvu, sve dok nam je lepo. Zašto komplikovati? Svet je stvoren za jednostavne stvari, mi biramo trnovitije puteve. Volimo da se dokazujemo: drugima, sebi, višim silama. Postajemo mazohiste nesvesne sebe i svojih mogućnosti, odnosno ranjivih strana. Radi nas bol, zaljubljujemo se u noževe zabodene u umorna leđa, podmetnute noge, krvava kolena. Preživljavamo sve znane i neznane emocije, svesno ih potiskujići što dalje od sebe.

***
Uhvatio me oko struka i podigao na svoje bokove. Mokra tela su se lepila, a usne grizle neobuzdano. Nekada baš ne umemo da utolimo glad za onim drugim. U stvari, nijednom do sada nismo uspeli da je utišamo. Rukama je šarao mojim leđima, dok se u meni javljao ceo zoološki vrt. Leptirići su prevaziđeni, sa njim su to svi mogući i nemogući stvorovi koji haraju telom i dušom. Definitivno mu ide od ruke sve što zamisli. Sprovodi u delo sve svoje fantazije, ujedno učivši i mene da ih zavolim. Reklo bi se da se znamo godinama, jer se uklapamo kao puzle, a zapravo... mi smo dva bića koja su se naprasno spojila, ne obazirući se ni na šta. Naročito ne na mogućnosti ili posledice.

Deluje mi da sa njim sve može biti ovakvo, doveka. Lagodno, strastveno, jednom rečju-fascinantno. Ka njemu me vuku tajanstvene, ali vrlo intenzivne sile za mene nedokučive ljubavi. Kažem nedokučive jer sam je osetila po prvi put na svojoj koži. Upoznala sam osećaj zaljubljenosti u pravom smislu. Osećam se voljenom i volim. Iako su to nepotrebno krupne reči, tačno znam zbog čega ih izgovaram.
Vreme u kom se vodimo kao par je nepobitno kratko, ali ono nikada nije trebalo biti merilo bilo čega. Ne predstavlja ništa epohalno. Vreme je samo jedan od faktora koji nas podsećaju na to da nešto prolazi. Nije li ceo život kratak? To sam napokon shvatila u njegovom naručju, ispunjena do srži svog bića. Očigledno je koliko mi je bio potreban jedan buntovni, crnooki mladić iz letnje noći na primorju.