Moje leto si

Moje leto si | kraj

Kroz prozorsko okno posmatram oblake koji polako nestaju. Ne mogu da obuzdam suze koje se slivaju niz moje obraze, ali jecaje nekako zadržavam. Stidim se. Ne zbog ljudi sa kojima delim prostor, već zbog sebe. Stid me srca koje sam rasparčala na hiljade komadića.

Život se za svega par sati pretvorio u pakao. Svojevrstan Danteov 9. krug.

Prva ljubav i more nisu dobitna kombinacija. U to sam sada potpuno uverena. Moja prva ljubav je iza rešetaka, a ja na letu za drugi kontinent.

Moj otac po tom pitanju ne gubi vreme. Čim su mu javili da njegova ćerka provodi sate u pritvoru, privedena zbog toga što se našla u kući punoj droge, zaputio se ka Crnoj Gori. Njegov ugled bio je doveden u pitanje, a to se ne prašta.

Taj pogled pun neskrivenog besa, agonije, crnila, koji mi je uputio kada je uleteo u prostoriju u kojoj sam sedela, prikovao me za stolicu. Znala sam da ću proći kroz hiljade nedaća, za njega nije postojalo objašnjenje. Neće mi verovati, šta god rekla, a ljubav tek neće biti opravdanje. Može biti jedino omča više oko vrata. Vikao je na sav glas, što mu je navodno dozvoljavao kredibilitet, dok ga je policajac nemo slušao, posmatrajući ga poput plašljivog deteta. Na kraju su me izveli u hodnik, a buka se nije smirivala ni na tren. Moj otac je nastavljao sa svojim nedoličnim ponašanjem. Koristio je svu svoju moć i govorio kako nemaju pravo da kaljaju čast njegove porodice. Porodična idila ponovo je preuzela ulogu paravana. Divno. Jedino u ovakvim situacijama postoji.

Izašao je iz prostorije u kojoj sam provela mučne sate, baš u trenutku kada su policajci Tadiju uvodili na saslušanje. Pogledi su nam se sreli nakratko, videla sam suze u tim očima. Ili sam samo priželjkivala da ih vidim, nisam sigurna. Nervozno cupkajući nogom, moj otac je čekao da mi skinu lisice sa ruku, a onda sam dobila prvi šamar u svom životu. Takav da je hodnik odzvonio od udarca, toliko jak da ću ga pamtiti do poslednjeg daha.

"Bestidnice", siktao je na mene, "ovako mi vraćaš za sve u životu!"

Nisam imala snage, a ni smelosti da progovorim. Bila sam dovoljno svesna da bih time samo produbila agoniju sunovrata svog srca. Sve u meni je odumiralo. Fizička bol bila je ništa u poređenju sa psihičkom koja je doslovno razarala sve moje nerve. Krajičkom oka sam primetila kako se Tadija trgao na udarac i krenuo ka meni, ali su ga zadržali i ugurali u sobu za saslušanje.

Kroz pola sata bila sam u automobilu, na putu ka aerodromu, sa kartom u jednom smeru. Potrudili su se da budem deportovana sa Balkana pre nego što se išta pročuje o naslednici Milisavljevića. Tata me nije ni pogledao po izlasku iz stanice, već me samo predao Bojanu, svojoj desnoj ruci. Osobi koja se nikada ne bi oglušila o njegovu naredbu. Po cenu života. Stoga, moj otac mu je verovao više od sebe samog.

Nisam imala nikakav dojam šta će se zbiti sa mnom. Nije mi ni bilo bitno, tačnije. Sahranila sam svoja osećanja i sve ono u šta sam verovala u danima ljubavi. Ostalo je postalo suvišno.

Izgubila sam sebe tu negde na primorju. Ako me nekim slučajem pronađete, vratite me meni!