Moje leto si

Moje leto si | 21. deo

Vratili smo se gore, dok je sunce milovalo preplanulu kožu. Prišla sam stočiću i sela na njega, pogledom je pratio svaki moj pokret dok sam prinosila usnama čašu nekog skupog pića iz zbirke njegovog oca. Bezobrazno sam namestila noge, tačnije, blago ih raširila, što je u njemu izazivalo bure. Znala sam to, odlično, nije imun na mene. Vrebao me kao mačak miša, uživajući u pogledu na moje telo i kapljice slane vode koje su sa kose klizile naniže, niz grudi. Ustao je i u svega par koraka se našao između mojih nogu. Dok je jednom rukom klizio preko unutrašnjosti butine, drugom je uzeo čašu iz moje ruke i ispio je do kraja. Usne spuštene na moje su prouzrokovale hiljadu žmaraca.

"Jebeno me izluđuješ, ali ne moramo ovo da radimo, ako ne želiš." Kroz izdah je promrmljao na moje uho.

"Želim. Trebaš mi. Treba mi ovo."

Stiskao mi je butinu ređajući ugrize niz moj vrat, sve do grudi. Njegovi otisci po meni su nešto što ne bih volela da sperem do kraja veka. I bum... kroz par trenutaka ostala sam bez riskantnog kupaćeg kostima. Riskantnog jer sam znala da će ga kad-tad strgnuti sa mene. Vrhom jezika se spuštao od mojih grudi, niz stomak, sve do intimnog dela. Prijalo je kao sam vrag. Zašto je svako novo predavanje njemu bolje od prethodnog? To je bila poslednja misao koja se raširila mojom glavom, dok se moje telo izvijalo od njegovih spretnih ruku i usana. Ponovo mi je razarao nervne ćelije jezikom, noseći me ka užitku, sve dok sebe nije lišio šortsa i našao se u meni. Grebala sam mu leđa i glasno uzdisala dok nas je oboje nosio ka vrhuncu. On je dominantan i nemam nikakav problem s tim. Ne mogu poreći da je iskusniji i znatno spretniji u svemu što preduzima.

"Vrišti koliko želiš, niko nas ne može čuti", rekao je uz moju donju usnu, videvši kako susprežem sve svoje nagone dok me dovodi do tačke pucanja.

***
"Odakle ti ožiljak?", prevukla sam prstom preko linije na levoj strani njegovog stomaka. Dok sam ležala na njegovom telu imala sam dovoljno prostora da osmotrim figuru, po ko zna koji put. Linija ožiljka je prilično velika i mogla sam se kladiti na to da joj je uzrok bio i te kako opasan.

"Bio sam smotan kao klinac", izgovorio je to sa nekim poluosmehom i pogledom usmerenim ka nebu.

Nasmejala sam se svesna njegovog pokušaja da zataška istinu. Ali to sa mnom nije upalilo, naravno. Čini se da je zaboravio sa kim ima posla.

"Tadija, mislim da oboje znamo koliko sam promućurna. Zato, molim te..."

Prstima je uhvatio nestašni pramen moje kose i vratio ga iza uha. Pogled mu je bio nežan, ali sa primesom nekog čudnog sjaja. Nisam mogla odgonetnuti tu tajnu crnih očiju.

"Odlično znam koliko si vešta u čitanju ljudskih ćudi, ne brini. Dobio sam ga u jednoj tuči, glupo, klinački. Imao sam mnogo bubica i eto, završilo se nožem u stomaku, mesecima u bolničkoj postelji i ovim rezom."

"Zašto, pobogu?", raširenih očiju sam očekivala nastavak priče.

"Kada imaš sedamnaest, ne razmišljaš puno, tačnije, ne razmišljaš uopšte. Ni sada ne razmišljam puno, a tada sam bio u mnogo dalekim oblacima. Znaš kako to ide... navijačka grupa, derbiji, utakmice, ludila. Uglavnom, tuče i mnogo ljubavi prema jednom klubu."

"Mogao si da umreš..."

"Mogao sam, ali kao što vidiš nisam. Inače ne bih ovde uživao sa tobom i na tome sam neizmerno zahvalan."

"I treba da budeš, na svakom novom danu. Ne dobijaju se takve šanse prečesto."

"Znam..."

|Tadija|

Ispričao sam joj istinu, delimično. Izostavio sam deo u kome ja, i nakon svega što sam doživeo, nastavljam sa onim što je bila pozadina tih tuča i neosporne ljubavi prema jednom grbu. Ona nikada nije bila upitna, ali se pod tim okriljem radilo još mnogo toga. Sada sam iskusniji, obazriviji, definitivno i opasniji za razliku od tih klinačkih dana. Danas sam strah i trepet. Danas sam vođa. Tadija Konstantinović-Vampir.

|Ivona|

Dok je puštao muziku, pomislila sam kako je neko ko je, na prvu loptu, tajanstveni ženskaroš, toliko otvoren sa mnom. Nisam neko ko privlači ljude. Obično ih odbijam. Ali mislim da to nema izričite veze sa mojom ličnošču, već onim što stoji iza nje. Preciznije, onim ko stoji iza mene. A on, on ni najmanje ne mari za to ko sam, čija sam ćerka i odakle potičem. Mnogi momci su nestajali odmah nakon spoznaje ko je Ivona Milisavljević. On nije takav. Nije ga briga, ne haje.

"Opet si se zamislila", prevrne očima i povuče me na sebe.

"Razmišljam o tebi, gospodine, zar mi je i to zabranjeno?"

"Možda ću i to preduzeti", nasmejao se slatko, "bežiš mi iz stvarnosti. Čak i ako se radi o meni, neću dozvoliti da lupaš tu lepu glavu bilo kakvim dilemama."

"Samo lepu..." namrštim se i kažem više za sebe, na šta se on glasno nasmeje.

"Pametnu, naravno. Jebiga, zaboravio sam koliko kvalitetnu osobu imam pored sebe. Drugima bi bilo i više nego dovoljno to "lepa", a moja devojka se buni kao da sam je opekao nečim."

To "moja devojka" mi je odzvonilo glavom i prilično ugrejalo srce.

"Tako već može", izgovorim prkosno, navodno uvređeno, na šta me on privuče u svoj zagrljaj i zagolica.

Naš smeh se širio unaokolo, dok je sunce lagano napuštalo zemlju.

***
Miloš ga je pozvao kako bi se ostatak ekipe raspitao gde smo i zašto nas celog dana nije bilo u kući. Uživali sami, daleko od svega, daleko od svih, napokon.

"Raspituju se za nas", dotakao mi je usne prstima, "žurka počinje za par sati i pitaju da li dolazimo."

"Treba da idemo"

"Ne ide mi se, previše je ljudi, a meni se bleji samo sa tobom. Jebote... nekada mi je prijala ženska pažnja, šta si uradila sa mnom, devojko?"

Zasmejala sam se i spustila prst na usne, kao da razmišljam.

"Hmm... ček da vidim... začarala sam te ozbiljnim magijama", naslonim se na njegove grudi, "i to "nekada" nije bilo tako davno."

"Kao da je bilo pre dva veka, ako mene pitaš. Preokrenula si mi svet za svega nekoliko dana, veštice."

Spustila sam usne i gricnula njegovu donju. Taman kada je uvukao ruke u moju kosu i produbio poljubac, izvukla sam se i ispratila smoren pogled.

"Moramo da se vratimo, čekaju nas..."

"A, Ivona", smoreno je otegao moje ime, "nisi fer."