Moje leto si

Moje leto si | 24. deo

"Šta kažeš na to da ostanemo ovde?"

"Dopada mi se ideja, jako."

Ustala sam sa njegovog tela i napravila par koraka po malenoj prostoriji u kojoj su se odvile naše ljubavne magije. Nezasiti smo. Poput tinejdžera koje razdiru hormoni.

|Tadija|

Obris njenog nagog tela koje se kretalo po prostoriji napinjao je moje nerve. Želeo sam je. Žudeo za svakim milimetrom baršunaste kože, mekim usnama, noktima zarivenim u mojim ramenima. Prizivala me da činim sve što se vrzmalo mojim umom. Bio je prljav, pomućen njenim atributima, a srce zaluđeno njenom dušom. Dobio sam fatalnu damu u ovoj poker partiji. Ona je ta koja će me vinuti do neba i baciti na dno kada poželi. Ona je ta koja će me držati na nogama i sa njih obarati kada joj zatreba. Sudeći po načinu na koji me zavodi, svesno ili ne, mislim da uskoro neću biti u stanju da se podignem.
Zarobio bih je u krevetu i nikada ne puštao iz vrtloga strasti koji izaziva u meni. Ludački je trebam. Svaka moja pora sadrži njeno ime. Vidim se u njoj, nju na meni, u dugim i neprospavanim noćima, dok budimo komšiluk koji nas proklinje. Odlepio sam za njom, kao klinac koji se po prvi put susreo sa devojkom tog kalibra. Možda to i jesam-neiživljeni klinac kome će Ivona pokazati da nije sve u lakim zadovoljstvima i da je stabilnost ono što privlači, zadržava i nadasve pali. Nisam ni slutio da ću se nekada smiriti kraj jedne devojke, štaviše, ni da ću je poželeti dva puta, a nju bih za život. Promenila me. Naučila da uživam u nečijoj unutršanjosti, ne samo u ispraznoj spoljašnjosti.

***

|Ivona|

Sedeli smo na klupi ispred kolibe i, svako u svojim mislima, posmatrali nadolazeći zalazak sunca. Naslonila sam glavu na njegova prsa i udisala miris momka za kojim sam, malo je reći, poludela. Obgrlio me jednom rukom, a drugom prinosio cigaretu usnama. Čak mi ni ona nije smetala uz njega, a toliko sam se protivila duvanskom dimu u svom okruženju. Pravo kažu stariji, kada zavolite, sve mane neosetno postanu vrline. Sada mi je kristalno jasno. Ako nekada nije bilo.

Na par metara od nas se začuo grub glas starca koji nam se sporim koracima približavao. Njegov glas se kosio sa izgledom simpatičnog starkelje. U očima se ocrtavala nepobitna dobrota, a ona ničim nije mogla biti prikrivena. Nosio je štap i otežano se kretao, kada je Tadija skočio i krenuo mu u suret.

"Deda Mladene", izustio je i pružio ruku ovom čoveku, "drago mi je da te vidim."

"Drago ti je što sam živ, sine", nasmejao se i potapšao ga po ramenu.

"Nisam na to mislio, ali vidim da tebe tvoje šale nisu napustile."

"Sinko, zar bih bio živ u ovim godinama da nisam imao neki ventil?", napravio je korak unapred, "Kada si došao, rekoše mi u selu da su videli kola?"

"Danas smo došli, hteo sam svakako da siđem do tebe. Ne bih otišao da te ne vidim."

"Znam ja to, Tadija, odlično znam", tada je preko Tadijinog ramena pogledao u mene, "a ko je ovo lepo dete?"

Prišla sam i sa osmehom pružila ruku.

"Ivona, drago mi je."

"I meni, lepotice. Tadija?"

"Moja devojka, deda."

"Nek sam i to dočekao, sinko. Tvoj deda bi bio ponosan da može da vidi kakvu si lepoticu doveo u zavičaj."

"Sigurno bi. Hajde da sedneš, odmori, dug je put iz sela."

"Odmoriću se kad umrem, a sad bih samo da se nadišem ovog vazduha."

***
Sedeli smo ispred kolibe, a hladan vazduh se šunjao oko nas.

"Odakle si, Ivona?"

"Iz Beograda"

"Lepo, mora da se mnogo promenio od vremena kada sam poslednji put bio tamo."

"Zasigurno jeste, svakodnevo se gradi."

"Čuvaj ovog našeg, ima vrelu glavu", nasmejao se, "ništa nije nasledio od oca, isti je deda, Bog da mu dušu prosti."

"Čuvaću ga, obećavam."

"Znaš, kćeri, njegov deda i ja smo bili drugovi od malena, odrasli smo zajedno. Ali su nas nesrećni ratovi nosili na različite strane. Onda kada smo trebali da konačno uživamo u svom zavičaju, u miru ovozemaljskom, on se razboleo. Bolovao kratko i napustio nas. Njegovog oca sam lično ispratio u Beograd, na školovanje, da postane neko i osvetla obraz svojih predaka. Pitanje je koliko je uspeo u tome. Neko postao jeste, a to koliko mu je obraz svetao, njemu služi na čast. Nijednom se nije setio da obiđe dedovinu, ali se zato Tadija, koga volim kao svoje unuke, ovde često obre." Pogledao ga je toplo, baš kako to deke čine sa svojim potomcima. Ovaj čovek je imao srce poput planine pred nama.

Tadija je ćutao, sa radosnim sjajem u očima. Videlo se koliko voli ovog čoveka.

"Deda Mladene, kako su tvoji? Teodora, Kristijan?"

"Dobro su, sine, pitaju za tebe često. Teodora je otišla u Španiju, na putovanje, a Kristijan, znaš njega, skitara, ne možeš ga videti na jednom mestu."

"Nas dvojica nikako ne možemo da se uskladimo. Ko zna koliko dugo se dogovaramo da se vidimo..."

"Ne valja vam to, mnogo jurite. Tebe je onaj tvoj matori upregao pošteno."

"Bežim mu često. Nisam ja za birokratiju, a za građevinu još manje. Da me je jednom u životu saslušao, znao bi da ne želim dan da provedem baveći se time."

"Još te boli onaj fudbal?"

"Boleće dok sam živ"

"Fudbal?", pitala sam radoznalo.

"Ne znaš? Ovaj mladić ovde je pre 6-7 godina bio najtalentovaniji igrač kod nas. Igrao je za Crvenu zvezdu i bio neverovatan, čak sam ga i ja gledao, iako sam više voleo suprotni tabor.", našalio se, "Onda kada je došla velika ponuda i svetska vrata se otvorila, Goran mu je zabranio. Tadija kao maloletnik nije imao pravo glasa, rođeni otac mu je srušio dečački san i zarobio ga na gradilištu. Hoteli, moteli, bitne investicije. Nikada nije mogao da podnese da nemaju svi takt za iste stvari. Od tada postoji razdor u njihovom odnosu."

Pogledala sam u Tadiju i spustila ruku na njegovu, gledao je u daljinu i bolno uzdahnuo.

"Hvala Vam što ste to podelili sa mnom, kada on već nije. Sada mi je jasno odakle potiče sav taj bunt i navijačke ludosti."

"Šta sam trebao da ti kažem? Da mi je ćale mentol koji sve tera po svom? Sada sam mogao biti ko zna gde. Jebiga, njemu je uvek posao bio na prvom mestu, pa tek negde na šestom porodica."

"Izgleda da smo po tom pitanju ranjeni sa iste strane."

Slabašno se osmehnuo i poljubio me u teme.