Kako sam zavolela Maksa

2.

Sofia

Ovako, ni u najluđim snovima ne bih mogla da zamislim da Maks Pička O'Konor izgleda ovako. Zamišljala sam ga kao klasičnog advokata u odelu i sa aktovkom. Zamišljala sam ga i kao nekog proćelavog tipa sa malo većim nosem i stomakom. Zamišljala sam ga kako se znoji, gleda porno časopis i ponekad zamuca. Ne znam zašto sam ga tako doživljavala ali valjda mi se nije svidela njegova ličnost pa sam pomislila sve najgore. Ali stvarno nisam očekivala da Maks izgleda ovako. Jednostavno obično. Najobičnije moguće. Pravi profesor. Mlad ali star profesor. Ne znam kako bih ga bolje opisala. Na brzaka sam ga celog skenirala. Bio je visok ali njegovo kaki odelo od tvida mu je sakrilo figuru. Mislim kaki odelo i to još od tvida. Pa ko to još nosi? Kosa mu je bila tamno smeđa, skoro braon, oči zelene, nos prav i lepe pune usne ali nije imao bradu što je samo izrazilo čvrstu vilicu. Nosio je kockaste naočare sa tamnim okvirom koje su upotpunile njegov izgled profesora. Izgledao je mlado, nekako izgubljeno u prostoru i definitivno zatečeno mojom malenkošću.

- Da ja sam Sofia. Ti mora da si Maks?

- Zašto se smeješ?

- Ovaj, nisam očekivala da si...tako...u mojoj glavi sam te zamišljala drugačije. - stvarno sam bila kreten. Ako je postojala i trunka da moj i Maksov odnos postane bolji sad kad smo se konačno upoznali, mislim da više ne postoji. On je suzio oči, odmerio me ali ne onako kako muškarac odmerava ženu koja mu se dopada već onako kao da sam neka nebitna ludača koja se sasvim slučajno zatekla u njegovoj kući.

- Aha. A ti si tačno onako kako sam te zamislio. - ja sam malčice pocrvenela jer nisam mogla da provalim kako je to zapravo mislio. Dobro, ja sam stvarno sujetna ali to dolazi od toga što sam jedinica i što su mi mama i tata uvek govorili da sam prelepa i savršena. Ali ako izuzmemo roditeljsku ljubav stvarno sam lepo izgledala. Imam obline tamo gde treba, izraženu vilicu i visoke jagodične kosti, duge noge i uzak struk. Nešto je bogom dano a nešto stečeno silnim vremenom provedenim u teretani. - A ne dušo, ništa takvo, nego sam stekao određeno mišljenje o tebi nakon tvojih malih poklona. No dobro, to nije tema našeg susreta... - susreta? Ne razumem, da li je on ustvari iz prošlog veka?! - Bićemo ovde neko vreme zajedno kako sam razumeo svog oca pa pretpostavljam da bi bilo lepo da zakopamo ratne sekire. Šta kažeš Sofia?

- Uredu. Izvini što sam ti se smejala, nije bilo zlonamerno samo nekad ne mogu da sprečim reakcije. Prolazim kroz stvarno usran period i...

- Jasno. Ne moraš dalje ništa da mi objašnjavaš jer nema potrebe da delimo ikakve tajne ili emocije ili šta si već mislila. Cimeri smo ali što se mene tiče ne moramo ni da razgovaramo osim pozdrava u prolazu.

- Vau. Šta ti je to oko vrata? - Maks se na trenutak zbunio pa je spustio pogled i prešao rukom preko vrata pa me pogledao upitno. Stvarno sam imala dobru volju da budem ljubazna i fina ali me je jednostavno raspizdeo.

- Šta?

- Učinilo mi se da sam videla medalju za drkadžiju godine. Ali ne, ipak mislim da ti je zabijena duboko u uštogljenoj guzici. Šteta, kladim se da kad bi je dobro ispolirao sijala bi se kao zvezda vodilja. - kakav kreten čoveče.

- Molim? Jel ti imaš dvanaest godina? - stavio je ruke na kukove i spustio glavu. Nakon što je udahnuo duboko i zažmurio pogledao me je uz najiritantniji mogući osmeh koji sam ikada videla na drugom ljudskom biću. - Znaš šta Sofia? Povlačim ponudu za mir. Bio sam iskreno kulturan i uljudan prema tebi ali očigledno da si ti...onako...malo na svoju ruku. Ali svakako da neću dopustiti da mi se obraćaš na taj način.

- Jel to pretnja mladiću? Ili? Šta ćeš da mi uradiš?

- Recimo da ću sprovesti određene mere i nakon toga me nećeš više maltretirati svojim besmislicama.