Kako sam zavolela Maksa

18.

Sofia

Šest meseci kasnije

Bio je previše vruć i sunčan dan a padala je i kiša. Negde iznad moje glave je bila i duga ali sam ja bila tako tupa da nisam mogla da cenim svu tu prirodnu lepotu. Kakav će biti moj život od sada? To je bilo pitanje koje me je opsedalo jer ni ovog puta u svom životu nisam videla svetlo na kraju tunela. Smejala sam se tako histerično dok su mi suze lile niz lice i sama sebe sam podsetila na pomenuto vreme gde su se kiša i sunce preklapali. Kuda sada? Šta sada? Kako preživeti? Kako jebeno naučiti i konačno prihvatiti da se na svetu dešavaju i jebeno groznije stvari nego što je moja sudbina?

- Jel može malo tiše gospođice, molim vas? - okrenula sam se ka starijoj gospođi koja je bila obučena skroz u crno sa čipkanim velom preko kose. Na spomeniku pored kojeg je stajala je pisalo voljeni muž. Mogla sam da padnem na kolena ispred nje i zavrištim joj bolno u facu iz nerazumevanja. Kako je tako smirena? Okej, umro joj je muž a opet njoj je smetalo to što se ja smejem kao histerični manijak. Meni više ništa nije smetalo. Shvatila sam da mi ne bi smetalo ni da ja umrem ali onda sam se stresla jer ja nisam smela da umrem. Imala sam dve bebe koje su potpuno zavisile od mene. Viona i Ejden su bili tako mali, nesvesni bilo čega i zavisni. Morala sam da budem živa i zdrava zbog njih iako sam sve to radila na silu.

Maks se dan nakon što sam rodila Ejdena srušio u mojoj bolničkoj sobi. Odmah su mu uradili sve moguće preglede i saopštili nam da ima tumor na mozgu. On je zavrištao od smeha a ja sam odmahnula rukom kao da je to glupost jer tek sam bila porođena, nestabilna i smrt nije mogla da bude u istoj prostoriji u kojoj sam na ovaj svet donela nov život. Međutim i tako odvaljena od hormona i anestezije rekla sam mu da doktori koji su ga gledali nemaju pojma i da se proveri na nekom drugom mestu. Rekao je da će to uraditi. Nekoliko dana nakon izlaska iz bolnice rekao je da je ponovo bio kod doktora i da ipak postoji nešto na njegovom mozgu ali je cista a ne tumor. Nasmejali smo se sa olakšanjem jer jebote, doktori bi stvarno morali malo da porade na taktici. Šta se desilo zapravo? Maks me je slagao tada. Imao je tumor i to veliki. To sranje koje mi je uzelo muža nije moglo da se operiše a raslo je nenormalno brzo. Nije hteo da se stresiram, nije hteo da mi kaže da je tog trenutka znao da će ubrzo umreti. Nastavili smo svoju životnu rutinu najbolje što smo mogli, uživajući u našoj deci i ljubavi. Ja sam ignorisala njegove promene raspoloženja i bledilo. Maks je ignorisao mene i pravio se da je sve uredu.

Moj muž je napustio ovaj svet nakon samo pet meseci. Viona je imala dve godine a Ejden pet meseci a ja sam postala udovica. Na sahrani sam bila sama jer su njegovi prijatelji u tom trenutku bili na drugom kontinentu a moja mama je čuvala našu decu. Maks nije imao nikoga od rodbine osim mene. I to me je bolelo. Sve me je bolelo. Odvukla sam se kući i rasturila od pića dok me nije probudio zajednički plač moje dece. Bili su gladni a moja mama nije uspevala nikako da me probudi. Moj život je bio obično sranje.

No, ako sam nešto od pokojnog supruga naučila to je da ne valja plakati nad prosutim mlekom. Terala sam se da ustajem svako jutro, vodila sam računa o svojoj deci i forsirala se da se smejem. Mučila sam se da se nasmejem čak i kad bi Viona pitala gde joj je tata. Na to bih joj odgovarala da je na nebu dok me je ona bledo gledala. Obilazila sam Maksov grob, pričala mu o deci i trudila se da zaboravim kako je njegova bolest puno koštala našu porodicu. Onda bih bila ljuta jer me je lagao. Bila bih ljuta i na sebe što nisam u tim poslednjim mesecima bila uz njega onako kako je trebalo i razgovarala o bolesti. Bila sam slaba, tužna, ljuta i bez ideje kako da se sastavim.

Moja mama mi je nudila da se preselim sa decom kod njih. Dilan je zvao, molio, obećavao i nudio pomoć. Nisam to mogla. Ali, nisam mogla ni da živim u stanu koji je podsećao na oca moje dece i voljenog muža. Idalje je njegov miris bio u nameštaju, ormar pun odela i glupih majica sa smešnim natpisima a lap top je ostao u radnoj sobi na nekom dokumentu na kome je radio dok je još funkcionisao. Prvo sam izbacila kauč iz dnevne sobe jer je na njemu umro u snu. Kad je tumor porastao toliko da mu prekine nerve za kretanje, Maks je samo ležao u krevetu. Dva dana kasnije, više nije ni govorio. Nije mogao da jede, da priča, da se pomera. Menjala sam mu pelene i hranila ga na slamčicu. Da je mogao, znala sam da bi se sam ubio. No, Maks me je gledao tih poslednjih dana tako prokleto tužno da nekada nisam mogla da pogledam direktno u njegove oči. Pokazivala sam mu Vionu i Ejdena ali kad je pustio prvu suzu odustala sam jer je to bolelo kao nikada ništa. Da nisam imala decu, prekratila bih mu muke nekako. No, morala sam da mislim na njih i zatvor nije bio opcija za mene. Sve je bolelo. Mnogo. Svaki dan je bio težak i mrtav.