Dvostruka igra

Četrnaesto poglavlje

Bilo je prošlo podne kad su se četiri automobila parkirala ispred vikendice. Jana je pogledala u Aleksandra i on joj je namignuo. Duboko je uzdahnula i izašla van. "Jel i ti imaš osećaj da će se pojaviti odnekle?"

Zagrlio je oko ramena i poljubio je u teme. "Imam. Hajde, vreme je za predstavu velike, srećne i složne porodice.", promrmljao je i poveo je u kuću.

"Dobro si?", Marko je upitao kad je došao do nje.

Stajala je izdvojena od drugih i posmatrala ih kako prave roštilj i smeju se. Osmehnula mu se. "Nisam sigurna. Čekam kad će se vratiti, znaš?"

"Darko?"

Odmahnula je glavom. "Tata."

"Neće se vratiti, Jano."

"Znam. Hajde da im se pridružimo.", promumlala je i pohitala ka ostaloj braći. Petar je plašio, ali Marko joj je, iz nekog razloga, delovao jezivo. Prišla je Aleksandru i pogledala ga. Zagrlio je oko ramena, privukao je sebi i poljubio je u teme. "Gladna sam, biće uskoro?"

Nasmejao se. "Možeš odmah da uzmeš ovo što je gotovo."

Odmahnula je glavom. "Sačekaću da svi zajedno jedemo. Gde je mama?"

"U kući."

Prevrnula je očima. "Idem da je potražim, obećala je da će biti sa nama.", progunđala je, poljubila Aleksandra u obraz i krenula ka kući. Nije je našla ni u dnevnom boravku, ni u kuhinji, pa se uputila ka spavaćoj sobi. Vrata su bila otškrinuta i privirila je unutra. Videla je kako majka panično traži nešto i zlobno se nakezila. Pretpostavila je da traži svesku koju je ona dan pre toga pokupila. Pokucala je na vrata. "Jesi li dobro, mama?", uputala je i ušla unutra.

Mirka se trgla i pogledala je, pa joj se bledo osmehnula. "Jesam, samo...", promucala je i slegnula ramenima.

Jana je klimnula, sela na krevet i pogledala je. "I meni nedostaje. Ovde još više, ali... Mislim da ne bi voleo da nas danas vidi ovde tužne, mama. Hajde, čekaju nas tamo."

Pomilovala je po kosi. Jani se digla svaka dlaka na glavi od tog dodira i jedva se suzdržala da joj ne odmakne ruku. "Idi ti, doći ću za minut."

"Obećavaš?"

"Mhm, samo idi."

Klimnula je glavom, izašla van i zatvorila vrata za sobom. Okrenula se i naletela na Petra. "Pratiš me?", kao šaljivo je upitala.

Prevrnuo je očima. "Krenuo sam da potražim tebe i majku, sve je već postavljeno."

"Mama će doći za minut. Želela sam da znam da li je dobro, pa sam je potražila.", promumlala je.

Klimnuo je glavom i lagano je pogurao ispred sebe. "Nije dobro, to je svima jasno, ali biće."

"Kad?"

"Treba joj vremena da se oporavi od svega. Polako, sve će biti ponovo u redu. Sedaj."

Klimnula je i sela kraj Alekdandra, a Petar se smestio do nje. Nije imala pojma šta on želi od nje, ali je imala osećaj da ga vidi svuda oko sebe. Uskoro je ugledala i majku kako im se približava. Bila je bleda i nervozna i tačno je znala da u onoj svesci ima nešto što će je odati. Bar se nadala da je tako. Ova situacija ju je zamarala, crpela je svu energiju iz nje i vukla je na dno. Jeli su, ustala je i zaljuljala se. Aleksandar je skočio, pridržao je i spustio je da sedne na klupu. "Jesi li dobro?"

"Samo mi se zavrtelo u glavi, dobro sam."

Prevrnuo je očima. "Nisi dobro.",promrmljao je i pogledao u ostale. "Odvešću je kod lekara, pa ćemo se vratiti ovde. Možda bismo mogli i da prespavamo, šta mislite?"