Dvostruka igra

Dvadeset sedmo poglavlje

Bilo je nešto posle devet, kad su Darko i Jana stigli na Marinin grob. Jana je zinula kad je ugledala sliku na nadgrobnom spomeniku. Ona je bila slika i prilika svoje majke. Pogledala je u Darka. Osmehnuo joj se, zagrlio je i poljubio je u teme. "Ista si ona, rekao sam ti. I ne samo fizički."

"Voleo si je?"

Klimnuo je glavom. "Obožavao sam je, Jano. Bila je blesava, vrckasta, puna života. Jesmo bili mladi, ali bio sam spreman da provedem život sa njom.", tiho je rekao i seo na klupicu kraj groba, pa zapalio cigaretu.

Sela je do njega, zapalila svoju i pogledala ga. "Više nikad nisi..."

Odmahnuo je glavom. "Nisam. Ti si bila centar mog sveta, a nijedna ne bi bila spremna da bude na drugom mestu."

Spustila je glavu na njegovo rame. "Ili ti nisi bio spreman da pustiš nekog u svoj život. Volela bih da sam mogla da je upoznam."

Nasmešio se. "I jesi, prvo si nju i upoznala."

"Misliš da bih joj se svidela?"

"Znam da bi bila veoma ponosna na tebe, Jano. Kao što sam i ja."

"Zašto nije pobegla, mogla je..."

Uzdahnuo je. "Nije mogla. Imala je samo šesnaest godina, nije imala oca, a ona i njena majka su veoma teško živele. Pristala je na sve, kako bi tebe sačuvala, a znala je da ću ja biti tu da pazim na tebe, dok ne dođe vreme da mogu sam da odlučujem. Međutim...", krenuo je, pa zastao i duboko uzdahnuo. "Sedam sati nakon tvog rođenja su javili da je umrla, kako rekoše zbog komplikacija na porođaju. Tad sam u to verovao, ali ne i kasnije. Imao sam plan, zaista jesam, ali kako je vreme prolazilo, ja sam gubio hrabrost da ti kažem istinu. Nisam otišao zato što su me oni optužili da sam ubica, već me je Mirka ucenila. Budem li rekao šta je uradila, ona će tebi reći ko sam ja i to na svoj način."

Jana je uzdahnula. "Samo je trebalo da to uradiš ti, ali to više nije ni bitno. Znaš, sigurna sam da bi i ona želela da ti nastaviš da živiš i budeš srećan, pa kad budeš spreman... Prihvatiću je."

Darko se nasmejao. "Znam da hoćeš, ali nisam spreman i ne znam da li ću ikad biti. Dobro mi je ovako, za sada. Hoćemo li da krenemo? Sutra u dva je sahrana, imam još dosta toga da obavim pre toga. "

"Nije zaslužila..."

Uzdahnuo je. "Nije, ali želim i da rešim problem sa Čotom, a već je najavio svoj dolazak na sahranu."

Klimnula je glavom. "Kao što sam već rekla Veljku, nikad vam neću oprostiti, ako vam se nešto desi."

Nasmejao se i slatko je poljubio u slepoočnicu. "Jedino što može da se desi je to da te ja vodim pred oltar. Eventualno, Veljkov misteriozni nestanak, ukoliko te ikad povredi. Jebote, umalo da zaboravim.", progunđao je kad su ušli u auto.

Pogledala ga je. "Šta?"

Izvadio je ključ iz džepa i dao joj ga. "Vratili su mi ga Petar i Aleksandar. Kao i kad sam ti ga prvi put dao, nije bitno da li sam kući, ili ne, ali želim da znaš da kod mene uvek imaš svoje mesto i gde da se vratiš, u redu?"

Osmehnula se, uzela ključ i zagrlila ga. "Ja to oduvek znam, tata.", prošaputala je i jače ga stegla.

Poljubio ju je u kosu i osmehnuo se. Još uvek nije mogao da veruje da ga zove tata i da mu ništa nije zamerila. "Imao sam sreće, dobio sam najsavršenije dete,. Hvala ti."

"Ti si to napravio od mene, tata. Idemo li?"

Klimnuo je glavom i pokrenuo automobil.

Tačno je bilo jedan sat kad su doterali Mirku u kapelu. Jana je stajala između Veljka i Darka. Uskoro su ugledali Čota i Ahmeda kako ulaze i prilaze im. Veljko je uhvatio Janu za ruku i privukao je uz sebe. Nežno ga je stisnula za ruku. Pogledao ju je, a onda je nežno poljubio u čelo. "Primite moje saučešće, Darko."