Neodoljiv huk navijačkih uzvika mi je mamio osmeh na lice, dok su me dlanovi peckali od malopređašnjeg tapšanja, a grlo iritirajuće golicalo od pevanja.
Stolice na kojima smo stajali se nisu videle od hiljade i hiljade navijača - stadion Rajko Mitić je odavno prevazišao maksimalan kapacitet. Krajičkom oka sam pogledom hvatala ulazna vrata, na kojima se stotine ljudi guralo da dođe do tribina.
Već se prethodna pesma uveliko završila i navijanje je postalo samo haotična vika i urlanje. A na terenu - egal. Počelo je drugo poluvreme utakmice našeg tima protiv francuskog kluba Marsej, u četvrtfinalu Lige Evrope.
A onda me je Aljoša munuo laktom i bilo je vreme da započnem novu pesmu, najpoznatiju Bajaginu - Zvezda.
U isto vreme, na moj znak, Aljoša i ja smo mahnuli drugarima sa drugog dela Severne tibine, kao znak za početak. Dva puta sam lupila dlanom o dlan kako bismo uhvatili ritam. Publika je pala u trans i već sledećeg momenta ništa se nije čulo osim naše pesme.
Ceo Beograd je ovog momenta postao crveno-beo.
Ispratili smo utakmicu pomno do samog kraja, skoro pa bez treptanja. Ali, na kraju ipak remi. Rezultat na ekranu pokazivao je 0:0. Svakako, i dalje imamo šanse, sve što nam treba za polufinale jeste pobeda u gostima.
Aljoša i ja smo na samom kraju utakmice seli na naša sedišta i sačekali da svi izađu sa stadiona, da bismo izašli poslednji. Pridružili su nam se ostali drugari - pored mene je sela Barbara, a pored Aljoše su seli Kristijan i Miloš.
Ovo vreme posle utakmica je najbolje - stadion je bio naša druga kuća. Prolećni povetarac je osvežavao moja pluća posle dotadašnje gužve, a u vidukrugu mi je bila čitava crveno-bela panorama.
Svi smo ćutali, svako zamišljeno zagledan u teren, dok su poslednji ljudi odlazili sa tribina, a na sve strane su se čule nezadovoljne prepirke i razočaravajući uzdasi.
Svi su čekali senzaciju, izgoreli su u želji.
Naslonila sam glavu na Aljošino rame i umorno izdahnula, izbacujući time svu energiju koja se nagomilala tokom utakmice, te je iscrpljenost počela da izvire na površinu.
Par desetina minuta kasnije, kad je stadion ostao pust, Stole, stariji čovek koji je uvek redar na utakmicama, iz daljine nam je vikao:
,,Deco, vreme je da krenete!"
,,Eto nas!" dovikivao se Miloš s njim, dok smo se mi ostali slatko kikotali. Stoleta znamo godinama, praktično od malih nogu.
Polako smo ustajali sa sedišta, i dok smo se kretali napolje, meni je zazvonio telefon, nagoveštavajući obaveštenje.
Bacila sam pogled na poruku, koja je bila od vođe volonterskog sektora Fudbalskog Saveza Srbije, i srce mi je odmah brže zakucalo, jer bi ovo značilo da je došlo vreme za odlučujući momenat - da li sam primljena.
Pogledom sam prelazila po poruci, a moje čitanje je propratio ushićeni vrisak, te sam privukla pažnju svojih prijatelja, koji su me upitno pogledali.
Poštovana Kruna,
primljeni ste u volonterski sektor odseka sport za predstojeće Evropsko prvenstvo, očekujemo Vas u Sportskom centru FSS do kraja nedelje.
Pozdrav!
Aljoša se blago smeškao, jer je znao o čemu je reč. Pokazala sam im svima poruku i sledećeg momenta smo sve petoro skakali zagrljeni, kao dečurlija.
A onda smo se uputili ka izlazu, međusobno neobavezno ćaskajući:
,,Barbi, sutra idemo zajedno u školu?"
Visoka brineta, moja najbolja prijateljica, mi je potvrdno klimnula glavom, usput komentarišući svojim hrapavim glasom, uz dubok smeh:
,,Nemoj da kasniš po običaju, pa da te čekam u kolima petnaest minuta."
,,Uh, to nikako." namignula sam joj aludirajući da se neke stvari nikad neće promeniti, uključujući time i moje kašnjenje.
Rastali smo se na izlazu iz Marakane pošto sam morala da uhvatim taksi, zbog porodične večere na koju već uveliko kasnim.
Čekajući kraj puta taksi koji sam pozvala, uživala sam u ovoj neobično mirnoj prolećnoj večeri, posmatrajući relativno puste ulice Dedinja i usput pevušeći Tsunami od Jelene Rozge.
Moje sanjarenje prekinuli su ležerni koraci na trotoaru iza mene i krckanje lišća pod nogama. Instiktivno sam zgrabila torbicu i spremila se da uzmem suzavac iz iste, ako bude potrebno.
Tačno u momentu kad je osoba prošla iza mene, nerve mi je smirio talas parfema, dok me je nagon naterao da okrenem glavu za osobom koja prolazi.
Slatkasti miris vetivera s primesom mente nadražio mi je mirisne receptore, opuštajući živce na ivici. Parfem koji je mirisao čisto - baš kao jesen.
Nisam videla lice misterioznog mladića, ali visoka figura i kombinacija odeće koja se sastojala iz lepo skrojene oversized bež košulje i pantalona mi je izmamila blagi osmeh na licu.
Izgledao je baš kao što je i mirisao - savršeno uredno i skladno.
A onda mi je stigao taksi i bilo je vreme da pođem.
•
pa ljudi, vreme je za novu pustolovinu!
kruna je nekako svi mi, zar ne?🫣
elem, pišite utiske, jedva čekam da vam otkrijem šta sve spremam.
do sledećeg dela,
xoxo, smaragdna vila💋
YOU ARE READING
Nepregoriva baklja
Teen Fiction,,Da li veruješ u bajke?" U svakom haosu postoji taktika. A Kruna nije epilog. Ona je sopstevna priča. Njeno ime, a i ona sama, sinonimi su za revoluciju. A na sasvim drugom kraju društvene skale, fudblaski ratnik. Rođen pod srećnom zvezdom, ali on...
