Nepregoriva baklja

01

Sutradan ujutru sam, po navici, odlagala redom svaki alarm, sve dok mi majka nije upala u sobu da me probudi, iznervirano:
,,Kruna, ustaj! Zakasnićeš!"

Gunđala je dok mi je odmračivala sobu i otvarala prozor, te je svež jutarnji vazduh odmah dopreo u istu, odvlačeći me iz sveta snova.

Uhvatila sam se za glavu zbog iznenadnog udara jutarnje glavobolje koju sam silno pokušavala da odagnam masirajući slepoočnice, bezuspešno.

Kukajući sam se izvukla iz topline svog kreveta i otišla do toaleta, gde sam obavila svu ličnu higijenu.

Kad sam izašla iz kupatila, bacila sam pogled na sat - već je bilo dvadeset minuta do sedam, što bi značilo da Barbara stiže za nekih pet minuta.

Pukao me je nalet adrenalina jer sam morala da požurim, brzinski vežući kosu u neurednu punđu, dok sam se u isto vreme oblačila i stavljala maskaru.

Današnja odevna kombinacija se satojala iz wide leg farmerki od tamnijeg teksasa i obične crne rolke.

Zgrabila sam ranac i ubacila par nasumičnih svezaka u isti, dok sam od napolje čula iznerviranu sirenu automobila - već je stigla.

Majka je iživcirano vikala iz dnevne sobe, obaveštavajući me činjenice koje sam već i sama bila svesna, a to je da kasnim.

Pre nego što sam izašla, svratila sam u kuhinju iz koje sam uzela jabuku, jer nisam imala vremena sad da doručkujem.

Obula sam svoje Air Force 1's patike, uzela crnu oversized kožnu jaknu sa čiviluka i izletela napolje.

Na putu do škole smo neobavezno ćaskale i igrale uz pesmu koja je bila pojačana do daske - Đene, đene od Sanje Vučić

Kad smo stigli do škole, ispred ulaza nas je čekalo standardno školsko društvo. Među tom grupicom sam tražila osobu najbližu sebi, koju sam prepoznala tek kad se dim cigarete raštrkao na sve strane - Aljošu.

Zakolutala sam očima dok sam mu se približavala i na prepad uzela cigaretu iz njegovih usta, bacivši je na pod i zgazivši je.

Nadrndano me je pogledao dok sam mu se zlobno smeškala, kao likovi iz crtanih filmova.

Odmah potom je krenuo da juri za mnom po školskom dvorištu, a ja sam smejući se naglas bežala od njega, sve dok nisam stigla do zida od sportske hale i tu se zaustavila.

Streljao me je pogledom pa me je, kad mi se približio dovoljno, podigao i prebacio preko svog ramena. Negodujući sam urlala i udarala ga nogama po trbuhu i rukama po leđima, ali nije reagovao.

,,Aljoša, pusti me, da li si normalan!?"

,,Naravno da jesam."

,,To nije bilo obično pitanje degenu, nego retoričko. Evidentno je da nisi normalan."

,,Znam da me voliš."

Već sam mogla, čak ga i ne gledavši u lice, da osetim osmeh na toj konstataciji. Znao je i više nego ja sama.
,,Samo sanjaj."

Učenici Treće beogradske gimnazije su nas posmatrali kao da smo apsolutno skrenuli, dok sam ja pokušavala da sakrijem lice rukama, kako se ne bih dodatno brukala.