Nepregoriva baklja

05

Nisam ni trepnula, a već smo bili u Nemačkoj.

Masivni kompleks zgrada koji je činio ovaj minhenski aerodrom je bio prepun užurbanih ljudi, te sam se, odozgo ih gledajući, osetila kao da igram igricu.

Iz sanjarenja me je probudio pilot, kapetan ovog avionskog tima, koji nas je obavestio da možemo da se iskrcamo. Usput je i poželeo sreću fubalerima, a njegov govor bio je propraćen aplauzom.

Uz blagi smešak sam krenula da izlazim iz aviona, uzbuđena da saznam šta ovaj predstojeći period donosi.

Drugi avion se već iskrcao par minuta pre našeg, pa sam iz daljine prepoznala dve devojke i jednog dečka koje sam upoznala ranije, a koji su takođe deo volonterskog tima, te sam se uputila ka njima.

U toj mojoj nameri me je zaustavila Tara, koja je hodala u našem pravcu sa osmehom od uha do uha, usput me preteći zakačivši ramenom ni ne pogledavši me, pravo Dušanu u zagrljaj.

Kako ona uopšte poznaje njega? I, zar nije u vezi sa Aljošom?

Prevrnula sam očima i odmahnula glavom, te nastavila svoj put ka osobama kojima sam se uputila, sve dok nisam čula jedan glas kako me doziva sa kraće distance:
,,Kruna! Dođi, sa nama da ideš!"

Bio je to Lazar Samardžić, dečko koji je ekstremno gotivan i kliknuli smo skoro pa odmah.

Pokazala sam im lajk u vazduhu i gestikulirala da moram samo na trenutak da odem da se javim vođi volontera, divnoj devojci Ani.

Kad sam joj prišla, bila je zauzeta čitajući neki spis, dok joj je čelo bilo nabrano od fokusa.

Pročistila sam grlo kako bih joj privukla pažnju, te je momentalno digla pogled, nasmešivši mi se:
,,Kruna! Tebe sam tražila! Trebaće mi pomoć oko nekih tehničkih stvari, hoceš da pođeš sa mnom da sve to rešimo?"

Sa razočaranjem sam klimnula glavom, ali ipak, ako je to cena da budem prisutna na ovako velikom događaju, prihvatam je. Ipak je to moj posao ovde.

Rekla sam Ani da dolazim za koji trenutak, jer sam morala da se javim momcima, da ne bude da sam ih ispalila.

Kad sam im rekla razlog, razumno su prihvatili to, a Nemanja mi je prišao čvrsto me zagrlio:
,,Čim oboje nađemo slobodno vreme, idemo negde da se dobro ispričamo."

,,Naravno, Cone. Idem ja sad. Vidimo se!"

Mahnula sam i svim ostalim momcima koji su mi rado uzvratili pozdrav, osim Dušana koji je bio zauzet s Tarom.

Nakačila mu se na ruku kao čičak, a on je izgledao kao da je kidnapovan, te sam se tiho zakikotala, zlokobno se radujući njegovoj nesreći.

Tačno u momentu kad sam počela da se smejem smo spojili poglede, a to bio jedan momenat razumevanja između nas dvoje, te se i on blago nasmešio odmahujući glavom.

Ostatak dana je protekao vrlo zauzeto, dok sam sve vreme jurcala po gradu počevši od zgrada sponzora reprezentacije, po poštama gde sam podizala razne pakete, do Puma korporacije gde sam potpisivala ogromnu papirologiju vezanu za tehničke stvari i dostave dresova, kao i mnogo drugih poslova.

U isto vreme sam se sjajno združila sa Anom, postali smo jedan nezaustavljiv duo.

***

Uveče je bilo gala veče, gde su se sve reprezentacije koje učestvuju okupile da se ozvaniči početak ovog ciklusa takmičenja.