Nepregoriva baklja

16

Dušan POV
Poluvreme utakmice protiv Danske

Ne mogu da se sastavim.

Čak i ovde, daleko na kraju hodnika, čujem vibracije navijčkih uzvika sa stadiona.

Ali ja ne mogu da izlazim ponovo na teren.

Iznervirano šutiram klupu u ovoj nekoj zabačenoj praznoj svlačionici, daleko od svih.

Nisam siguran koliko je vremena prošlo, možda je drugo poluvreme već i počelo.

Ja nisam u stanju da izađem na teren. Možda ću čak odustati od karijere.

Milion misli mi se rojilo u glavi. Izneverio sam sopstvenu naciju. Tim. Selektora. Roditelje. Krunu.

A onda, par trenutaka kasnije, negde u hodniku ispred svlačionice, čuo sam trčanje. Pa onda tišinu.

A onda je Vatra, lično, uletela u sobu sa svojom veličanstvenošću. I to kao furija.

,,Polazi." zvonki glas se prolomio prostorijom, odsečno.

Sa sobom je dovela munje. Gromove. Oluje.

,,Izlazi napolje, Kruna."

Hladan smeh je odzvanjao u vazduhu, a onda sam čuo glasne korake.

A onda mi je zgrabila ruke. Njen dodir je učinio da eksplodira svaka tempirana bomba.

Snažna energija je strujala od nje i odašiljala se na moje telo, a to je činilo da u meni gori svaka ćelija.

Grudni koš joj se rapidno podizao i spuštao, oči preletale po mom licu, a ovako blizu sam joj video prirodno rumenilo na jagodicama, prekriveno slojem finih pegica, koje se nisu videle iz daleka. Jedna se nalazila tačno ispod levog oka, a ja sam morao svim silama da se suzdržim od poriva da ostavim poljubac na tom mestu.

,,Da li veruješ u bajke?"

Njena rečenica me je vratila u surovu realnost. Nasmejao sam se, nepristojno i ledeno.

,,Bajke nisu stvarne." samo sam izgovorio.

Ako je mislila da može da me nagovori da odem na teren, neće se desiti.

Pojačala je stisak na mojim rukama i kunem se, video sam suze u njenim očima. Strast.

Sad razumem zašto je vođa navijača. Ona živi.

Sad je već vikala, ali je nisam čuo, davio sam se potpuno izgubljen na dnu okeana sopstvenih mora.

U ušima mi je zujalo toliko da ni sâm sebe nisam čuo, ali sam procedio kroz zube:
,,Ali, ono na terenu je nepravda."

Nakrivila je blago glavu, namrštivši se:
,,I, šta sad? Dozvolićeš da te to poljulja?"

Ali ja je nisam čuo uopšte. Već sam počeo teško da dišem, nisam mogao da se kontrolišem. Osetio sam čak i suze na uglovima očiju.

Naprasno mi je odjednom pustila ruke, a ja sam žudio za još dodira. Osetio sam se prazno, izgubljeno.

Sad će da verovatno da ode i odustane. Na kraju krajeva, to svi urade.

A onda me je zgrabila za bradu i usmerila moj pogled na sebe, tresnuvši mi time mentalni šamar realnosti.

Počeo sam da se tresem od emocija koje su izvirale na površinu. Njena energija je mogla da ruši tvrđave, carevine i zidine.

Mogla je svet da zauzme.

A mene je već začarala.

Gledao sam je kao oparen, dok je iz svake njene reči izvirao bes, oštar kao nož, budeći u meni neke nove puteve, za koje nisam znao da postoje.

,,Da bi bio zvezda, moraš da goriš."

Odzvanjale su mi njene reči u ušima, praveći potpuni tajac u mom umu.

,,Ali, ja ne znam šta treba da radim na terenu. Svi su izgubili veru u mene."

Nije časila ni časa, te mi je kao iz topa odgovorila, potpuno sigurno, postojano:
,,Ja verujem u tebe. Srbija veruje u tebe. Pa pobogu, sad svi grickaju nokte ispred svojih televizora i pitaju se gde si nestao! Izađi iz svoje glave i idi na teren."

A onda, nisam stigao ni sekund da razmislim, osetio sam kako me je povukla za ruku i vukla ka izlazu.

Gledao sam u njenu sjajnu dugu kosu koja se vijorila u ritmu njenih spretnih koraka, te mi se u glavi javio neverovatan poriv da prođem prstima kroz istu.

A onda smo, sledećeg trenutka, nisam ni primetio kad se to desilo, stigli ispred ulaza na stadion.

Okrenula se brzinski i blago me pogurala ka ulazu, te mi je sa blagim smeškom, i toplim tonom glasa, rekla:
,,Oh, i još nešto. Nad bajkama je svet izgrađen, a ja ću ti dokazati da su one stvarne."

Zapalila je požar u mojoj glavi, a svaka njena reč ga je dodatno rasplamsavala.

U meni je stvorila klicu neke neodoljive i neobjašnjive potrebe i želje, a vatra je činila da ona buja i raste. Našla je razlog.

Trčao sam terenom kroz celu utakmicu, dozvolivši mišićnoj memoriji i srcu da me vodi pravo u Zvezde.

I, ispostavilo se da je u pravu.
Pobedili smo, a strelac oba gola sam bio ja.

•
društvance, vidite ko se to setio da napiše deo.😉
uživajte!
xoxo,
smaragdna vila💋