Nepregoriva baklja

15

Nedelju dana kasnije

Došao je i dan utakmice sa Danskom.

Na papiru, Danska je već pobedila.

Smoreno sam se šetkala terenom i kupila lopte s treninga, skroz izgubljena u mislima.

Nakon povratka u Nemačku, Dušan me je u potpunosti izbegavao. Selektor ga nije ubacivao u tim kad smo igrali protiv Slovenije, a ta utakmica se na kraju završila porazom.

Moral je u reprezentaciji pao, narod apsolutno ludi, svi su odustali od nas.

U glavi mi se vrtela moja konverzacija sa majkom, koju sam zatekla u krevetu, zagledanu u jednu tačku, neutešnu.

,,Ustani, mama. Trgni se."

Okrenula se naglo, iznenađena, kao da je ugledala duha.

,,Otkud ti ovde?"

,,Znaš i sama da ne mogu da propustim ovaj dan."

Vratila se u prvobitan položaj i nastavila da ćuti. Otišla sam do kuhinje, sipala čašu vode i napravila ručak, te sam joj ga donela i stavila na noćni stočić, pored glave.

,,Kupila sam još neke namirnice da ne moraš da se cimaš da ideš do radnje, ali, molim te, ustani."

Obišla sam krevet i sela sam kraj nje tako da sam je gledala u lice, dok se u njenim očima caklila tuga.

Savila sam se do njenog nivoa i zagrlila je. Osetila sam prvo njene ruke na svojim leđima, pa zatim i drhtanje ramena, praćeno šmrcanjem.

Stresla sam se od nakupljenog stresa, dok sam poslednju loptu ubacila u mrežu.

Odlučila sam da se fokusiram na sebe i ovo vreme iskoristim pametno - upoznajem što više ljudi, naučim što više i steknem iskustvo. Već sam se upraksala sa engleskim, špartam na dnevnom nivou po gradu samostalno i rešavam tehničke stvari i papirologiju u sponzornim kompanijama.

Išla sam na večeru sa Nemanjom, i, moram priznati, baš smo se lepo ispričali.

Uzgred, očijukam malo-pomalo sa Ilićem.

Pored mene je prošao Dušan, kao da sam duh. Ne znam više šta da mislim o njemu, previše me zbunjuje, a i nemam vremena za njegove svakodnevne promene raspoloženja i neodlučnost.

Nisam ni trepnula, došlo je vreme za utakmicu.

Ovaj put sam dobila priliku da stojim kraj klupe naše reprezentacije, dok sam prethodnih utakmica uglavnom sve gledala iz daleka, s tribina. Ovo je ostavljalo potpuno drugačiji utisak.

Navijački instinkt mi je zastrujao telom, kao pred svaku Zvezdinu utakmicu. Prsti su me svrbeli da zatapšem i započnem pesmu. Ostala sam mirna i staložena dok sam se drugom rukom, iz anksioznosti, igrala sa mrežom gde su bile smeštene lopte.

Selektor je i ovaj put išao na siguricu - Aleksandar Mitrović i Dušan centarforski duo, Vanja na golu, i formacija 3-4-1-2. Ne sviđa mi se što su u defanzivnoj liniji ponovo samo tri igrača, imam utisak da se selektor nikad neće opametiti.

Najveći deo stadiona su činili navijači Danske, ali bilo je i naših. I to baš sa strane naše klupe.

Utakmica je počela, a atmosfera na terenu je bila poprilično pogubljena. Doduše, bilo je par interesantnih momenata naših, recimo, činjenica da je Strahinja uspeo da spasi bar tri sigurna gola.

Uopšte mi se nije svidelo u kom smeru napreduje ovaj meč.

U nekom četrdesetom minutu, u šesnaestercu ispred danskog gola, prilikom izvođenja kornera, u toj čitavoj gunguli, Vlahović je pao.