Nepregoriva baklja

06

Piščev POV

10 godina ranije

148. večiti derbi
stadion Rajko Mitić
Crvena zvezda - Partizan
0:0

Nad stadionom se nadvio oblak dima. Stolice se ruše, apsolutni haos vlada tribinama - dve strane su se sukobile.

A u centru haosa, na suprotnim stranama - dečak i devojčica.

Devojčica je u svom tom metežu izgubila iz vida svog oca.

Krenula je da se progurava kroz masu, mrštivši se na svaku osobu koja ju je zgazila, dok je istovremeno uši prekrila šakama pokušavajući da stiša nesnosnu buku.

Zbog svoje sitne građe - skoro pa se progurala do ivice samog konflikta.

Ali, ništa nije videla od vatre. Plamen je buknuo duž jednog reda stolica na tribinama, delivši Istok - a praveći još veći raskol između Severa i Juga.

A nije mogla ni nazad - žandarmerija je opkolila čitavu grupu huligana, zarobivši je.

A oca još nije pronašla. U jednom momentu shvatila je i da se sama izgubila - van njenog vidokruga je bio deo stadiona na kojem je boravila.

A sa druge strane plamena, dečak.

Kraj sebe je imao druga - glasno su pevali pesme, aktuvno učestvujući u sukobu.

Ipak su oni bili četrnaestogodišnjaci - sada već veliki momci, dok im se telefon u džepovima usijao od poziva njihovih majki, koje su namenski ignorisali. Osećali su se bitnima.

On je već bio potpuni šmeker u društvu - potpisao je za Partizan ove sezone.

Ona je bila već rešena naslednica svog oca.

A učena je da se nikad ne prepusti slučaju, jer ona mora da preuzme sudbinu u svoje ruke.

Odlučila se za vrh tribina - od tamo će imati sasvim pristojan pogled na sve što se dešava.

Čak i pored svih njenih pokušaja da se izgura do tamo, samo se susrela sa gurkanjima i psovkama.

U jednom trenutku, samo što nije stigla do svog cilja, kad je začula jedan glas:
,,Ej ti, mala, stani!"

Devojčica se okrenula ka izvoru glasa, ali zbog gustog dima samo je zvernjala bez cilja - nikog nije videla.

Samo je izignorisala poziv i nastavila da se pentra do najviših mesta, sve dok ispred sebe nije ugledala crno-bele šalove.

Istog momenta je bacila pogled na svoj vrat, s kog je visio isti takav, samo crveno-beli.

,,Šta ti ovako mala radiš na ovakvim utakmicama, je li? Mogla bi da se vratiš u svoj krevetac, gde su ti roditelji?"

Dva dečaka. Po svom instinktu, a i prema njihovoj boji glasa, koja još nije u potpunosti mutirana, mogla je da pretpostavi da su viši razredi osnovne škole. Nije im jasno videla lica.

,,Došla sam da navijam za svoj klub. Isto kao i vi."
Oduvek je volela ravnopravnost.

,,Devojčica, tako mala, a gleda fudbal. Jako je teško da se poveruje u to."
Jedan od dvojice je već počeo sa fizičkim obračunom, gurajući je ka zidu.

Devojčica nije ni trepnula. Strah ne postoji u njenom rečniku.

,,Čekaj, Vuče. Nešto mi je poznata."
Drugi dečak ga je prekinuo, uhvativši ga za nadlakticu i time ga odvojivši od nje.

,,Dušane, zašto me prekidaš? Znaš i sam..." zaćutao je, pa je ponovo bacio pogled na mene, ovog puta upitan.

,,Oh, Popovićeva ćerka! Nemoj da me sprdaš!" sa nevericom je pričao sam sa sobom, ponosan jer je konačno shvatio.

,,Krsmanović mi neće verovati! Ovo je sasvim strava! Znaš li šta to znači? Napokon ću navijati kraj njih na utakmicama!"

Neverica ga je i dalje obuzimala, a devojčica se tiho uzmakivala i udaljavala od njih, dok je on uzbuđeno skakao oko svog druga, ni ne primetivši.

Dok se ona fokusirala da ih izbegne, jedna ruka iz gužve ju je zgrabila, prestravivši je.

Odmah je krenula uspaničeno da se otima, ali ispostavilo se da je to samo njen otac. Bio je zadihan, čelo mu je bilo nabrano i s istog su mu curile graške znoja.

,,Za Boga miloga, pa gde si ti Kruna?! Doživeću infarkt od brige! Kreni!"

Vukao ju je kroz gužvu koja ne jenjava i koja se samo povećava. Videla je samo svoje patike, sivilo je obasulo već čitav stadion.

Par puta su zastali kako bi on rekao instrukcije svojim pomoćnicima, a ona je iskoristila te sekunde da se iskašlje i dođe do daha - od gužve i dima joj je bilo sve teže da diše.

Kad su napokon izašli iz stadiona, trčećim korakom ju je vukao ka svojim kolima, držeći joj slovo i ne dozvoljavajući joj da objasni situaciju. Uvek je to radio. A imala je sasvim razuman razlog.

Ušla je u automobil, a njen otac ga je obišao par puta da vidi da li je čitav, te ušao u ista. Dok je vezivao sigurnosni pojas i sebi i njoj, par puta se osvrnuo i posmatrao svaki kutak, ne bi li uočio neku nepravilnost.

Kako joj je uvek govorio - biti vođa navijača je velika opasnost i odgovornost.

Put je tekao sasvim glatko, skoro pa su bili prevalili pola do kuće, kad su kola počela zaglušujuće da bruje.

Sve ostalo se desilo u par sekundi - prvo je njen otac opsovao, misleći da je neki kvar koji se već vuče godinama, a onda, ni stotinka nije prošla - hauba je eksplodirala, a oni su se skucali, kako je kasnije saznala, u obližnju banderu.

Probudila se sledećeg jutra, u bolnici.

A onda je saznala da joj je otac poginuo.

•

malo informacija iz prošlosti, kako bi vam bila jasnija radnja za ubuduće.
xoxo,
smaragdna vila💋