Nepregoriva baklja

17

Dušan POV

Sudija je svirao kraj utakmice.

Radovali smo se. Mnogo.

Ceo tim je skočio na mene, tribine su u apsolutnom transu, skoro pa je zaglušujuće. Svi su me obasipali čestitkama i pohvalama, zagrljajima i ćuškama, a od toliko ljudi nisam mogao da nađem osobu koja je zaslužna za sve ovo.

Uzaludno sam gledao svuda oko sebe, od haosa nije bilo šanse ništa uočiti. U jednom momentu sam na sve samo krenuo da klimam glavom, robotski, jer nisam mogao da čujem niti da detektujem išta.

Neko je skočio na mene s nesnonsim krikom, a odmah sam prepoznao tu boju glasa. Tara.

Bacio sam pogled ka ulazu na tribine, more novinara me je čekalo. Oh, biće ovo dugo veče.

Kruna POV

Moj posao ovde je završen. Stajala sam kraj jednog ugla, sama, nemo posmatrajući ostatak utakmice.

Kad kažem da je dotični gospodin briljirao, to i mislim.

Dva gola, impresivno.

Doduše, znala sam da će to da se desi. Kroz svoju navijačku karijeru, dok god je Zvezda padala i gubila, oduvek sam sanjala da imam priliku nešto da preduzmem, popravim. Znala sam da sam za to sposobna, želela sam da zapalim ugašenu varnicu i pretvorim je u plamen.

Neopisiv je osećaj dok ova sreća struji kroz telo, vibrira na stadionu uz huk s tribina. Ovo se čekalo. A ne mogu a da se ne osetim da sam bar malčice zaslužna za to.

Kad je sudija svirao kraj, približila sam se klupici, uzela svoj telefon i kačket i uputila se ka sporednom izlazu.

Kad sam stigla do vrata, bacila sam pogled ka terenu, i ugledala ih sve zagrljene. Kao i devojku koja trči ka njima. Tara. Nasmejala sam se hladno, prevrnuvši očima, dok sam upijala poslednje daške energije od srećnih ljudi, napustivši stadion.

***

Večeras je bila žurka, na nekom poznatom minhenskom splavu. Ne znam tačno ime, jer me ne zanima. Nisam otišla.

To vreme sam iskoristila da se relaksiram od sve ove gužve i da se čujem sa svim svojim bliskim ljudima, ukljčujući i majku.

Sedela sam u pustom lobiju hotela, dok sam uz lagan džez i kuckanje na laptopu ćaskala sa Barbarom, smeškajući se. U prostoriji je još samo bio recepcionar.

,,Devojko, šta si mu ti uradila?!"
I dalje šokirano, petnaesti put večeras mi postavlja isto pitanje.

,,To pitaj njega" rekla sam uz namig, te smo obe prasnule u smeh.

Pažnju mi je privukao nagli ulazak dva visoka čoveka u odelu, u predvorje. Prekinula sam vezu s Barbarom kako bih ispratila scenu, dok je recepcionar za to vreme prilazio njima dvojici i krenuo da priča s njima na nemačkom.

Coknula sam jer su izgubili moje interesovanje, te sam krenula da se vratim svom poslu, kad su sve troje pogledali mene.

Recepcionar se približio meni i obratio mi se na engleskom, uz jedan vrlo oštar germanski akcenat.

,,Gospođice, ova dva čoveka u crnom trebaju Vašu pomoć. Znamo da je hotel večeras prazan, to jest, upućen sam da su večeras svi otišli na koktel, ali im je potreban, i to hitno, jedan potpis od Vaših načelnih iz saveza. Vaš nadležni me je obavestio, da može do ovoga da dođe, i da pošaljem nekog na kog naiđem, a to ste u ovom slučaju Vi."

Skoro pa da sam krenula da se smejem na ovo formalno obraćanje, ali to bih uradila da me nije obuzeo nasilni bes zbog toga što čak i večeras, posle naporne nedelje, ne mogu da se odmorim.

Klimnula sam glavom i prišla visokoj dvojici, koji su imali previše ozbiljan izraz. Čini se kao da su nečije obezbeđenje. Dali su mi, ne jedan papir, nego svežanj papira, a ja moram sve žive da pronađem. Nabrojali su mi jedno dvadeset osoba, ne znam više ni šta me je snašlo.

Rekli su mi da će se vratiti za par sati da pokupe papire, tako da sam imala čak i vremensko ograničenje. Ma vrh.

Dušan POV

Popio sam. Mnogo. U jednoj od sala je bio svečani koktel, ali mi smo svi skoro odmah došli na žurku na drugom spratu. Više i ne znam ko se nalazi oko mene.

Tražio sam tu divnu, dugu, smeđu kosu u masi. Nisam je video celo veče, a alkohol je ubijao moju čežnju. Ili ju je samo hranio. Ne znam ni sam više.

Devojke su vrckale oko mene, ali ja sam samo želeo, i zamišljao, da je jedna od njih Kruna.

A onda sam prekoravao sebe što nisam otišao, posle utakmice, odmah u njenu sobu, da joj se lično zahvalim.

A to je zato što sam kukavica.

Misli su mi se rojile u krug, ciklično, te sam bio u očaju, pa sam bio ljut jer je odmah otišla i nije došla da mi čestita, pa sam besan jer nije ovde prisutna. Na kraju sam došao do zaključka da je ona kriva, a ne ja.

To me nije smirilo. Misli su se i dalje preplitale, a viski koji mi je klizio niz grlo nije pomogao da se otpertlaju.

U jednom trenutku, osetio sam njen miris, koji me je probudio iz transa. A onda sam krenuo da ubeđujem sebe da haluciniram, jer je nemoguće da neko tako snažno miriše među ovim znojavim telima.

Ali osetio sam. U naletima. Mirisala je na polje cveća. Lavande, lale, ruže. Ma sve.

Učinilo mi se da sam je ugledao na drugom kraju splava. Odgurnuo sam devojke koje su bile nakačene na mene i rašćišćavao sebi put, pomerajući sve i svakog, urgentno.

Video sam je. Bila je okrenuta leđima, ali to je bila ona. Uzbuđenje je bilo prekomerno te sam odmah pružio ruku i zgrabio je za rame, okrenuvši je jednim potezom.

Pa sam je potom poljubio.

Ali, par sekundi kasnije, osetio sam tapkanje po ramenu, te sam nevoljno odmahnuo rukom osobi koja traži moju pažnju u ovom trenutku, jer je trenutno ona najvažnija.

Čuo sam poznati glas iza sebe. Frktanje i negodovanje. Pa sam se zaledio. Nemoguće.

Nemoguće. Nemoguće. Nemoguće.

Kao oparen sam se okrenuo od te devojke i shvatio da to uopšte nije Kruna. Iste sekunde mi se srce slilo u pete i oblio me je hladan znoj, a onaj alkohol je već krenuo da mi se vraća iz želuca.

Devojka je bila poprilično zadovoljna i već je ovo shvatila kao poziv za krevet, ali ja sam već tražio pogledom Krunu. Koja se, mojom nesrećom, već provukla do izlaza sa splava.

Sad si sjebao, Dušane.

•
uživajte ;)