Nepregoriva baklja

02

3 meseca kasnije

Uz osmeh sam pakovala kofer dok sam pričala na Facetime sa Barbi. Možda treći put sam joj rekla:
,,Znaš, jako sam uzbuđena."

,,Svesna sam toga, mačkice. Govoriš to već prethodnih sat vremena."

Glasno sam se nasmejala na tu njenu konstataciju, koja je bila i više nego istinita.

Stiglo mi je obaveštenje uz zvonce, te sam uzela telefon u ruku, a poruka je bila iz grupe Medicinskog fakulteta, kog sam krajem prošlog meseca upisala.

Trenutno je čitav moj život pod savršenom kontrolom.

,,Nemoj da zaboraviš da mi šalješ slike. I smuvaj nekog fudbalerčića za mene."

,,Da, kako da ne. Znaš i sama da mi to nije cilj."

Barbara je iritirano prevrnula očima i citirala me je, imitirajući me piskutavo:
,,Ja idem samo zato što volim fudbal. Nema drugog razloga."

Neodobravajuće sam je gledala na ekranu telefona dok sam joj odgovarala:
,,Prvo, ja tako ne zvučim. Drugo, nije to jedini razlog - idem da obiđem Berlin."

,,To samo ako stignemo do finala." govorila je sa primesom šaljivosti i podsmeha u glasu.

,,Zar sumnjaš?"

,,Apsolutno. Posle Svetskog prvenstva sam odustala od reprezentativnog fudbala."
Sasvim razuman odgovor. Mislim da većina Srbije tako razmišlja.

,,Nemoj da mračiš. Popij svetlo." namignula sam citirajući izlizanu frazu sa nekih reklama.

Prasnule smo u smeh obe istovremeno, pa smo se posle par minuta smirile, posmatrajući jedna drugu tugaljivo.

,,Nedostajaćeš mi, Barbi."

,,Pobogu, Kruna, to je samo na mesec dana. Između ostalog, čućemo se svakodnevno preko poziva. Očekujem sve detalje kad se vratiš."

Klimnula sam odobravajuće dok sam listala instagramom i u međuvremenu naišla na objavu Tare, Aljošine devojke. Njih dvoje zagrljeni, na Zvezdinoj utakmici.

U redu, možda nije sve pod kontrolom.

,,Tačno znam šta si videla sad. Neću da ti govorim da se ne nerviraš, jer sam svesna da me nećeš poslušati." sumorno je Barbara prokomentarisala.

,,Samo mi nije jasno kako je od devojke koju sport nije zanimao nastala devojka koja ne propušta nijednu utakmicu." gunđala je ona sebi u bradu.

,,Nema veze, Barbi, svaki delija je bitan."

,,To iz tebe progovara vođa navijača, a ne Kruna. Znam da ti nije svejedno, i u redu je da se osećaš loše. Pa pobogu, mačkice, bili ste prijatelji čitav život."

Nisam joj ništa odgovorila, a moja tišina je bila i više nego dovoljna. Knedla mi je zapala u grlu, i na trenutak sam se osetila kao da se gušim.

2 meseca ranije

Crvena zvezda - Olimpijakos
Evroliga

Bacila sam pogled nervozno na sat dok sam držala praznim mesto do sebe, svako malo gledajući ka ulazu, ne bi li se magično pojavio.

Dlanovi su mi se oznojili, a telefon sam čvrsto držala u ruci, dok je svaki moj pogled ka ulaznim vratima bio je propraćen razočaravajućim osećajem propadanja u želucu.

Nakon jedno deset minuta mog balansiranja na ivici živaca, stigla mi je poruka, baš od njega, koju sam pročitala nakon što sam drhtavim rukama otključala telefon.

Moraću da ispalim danas.

A onda mi je stigao Snapchat od Tare, baš sa utakmice. VIP loža, odmah kraj terena.

Digla sam pogled ka tom delu Štark Arene, i ugledala sam ih: Tara, Aljoša, a iza njih Tarin otac koji razgovara sa nekim čovekom pored sebe.

Osećaj malaksalosti me je preplavio, dok je svaka ćelija u mom telu bila ispunjena frustracijom i poražavajučim razočaranjem.

Telefon mi je zavibrirao, a bila je to poruka od Barbare.

Videla sam Tarin snep. Naravno da joj je tata kupio najskuplje karte.

Utakmica je uveliko počela, a ja nisam mogla Sever da ostavim na cedilu. Bilo je vreme da sama preuzmem stvar u svoje ruke, pa sam svoja osećanja ostavila po strani, kao i uvek.

***

Pobedili smo.

Pogled mi je, umesto na naš tim, pao na njih dvoje, i srce mi je sišlo u pete kad sam ih ugledala zagrljene, dok su se ljubili.

Presekao me je osećaj mučnine, dok je od gužve bilo previše zagušljivo. Uhvatila me je vrtoglavica, a ja nisam znala kako da se saberem, silno pokušavajući da razbistrim vid koji se na uglovima očiju mutio.

Osećala sam se izdano i prazno. Nerealno rano sam izašla iz Arene, po prvi put se gurajući sa masom samo da bih stigla na svež vazduh.

Čim sam se domogla spoljašnjeg prostora, otvorila sam telefon i pozvala prvi broj u favoritima - svoju najbolju drugaricu.

Javila se posle drugog zvona, a ja sam, čim sam joj čula glas, krenula da plačem. Suprotno mom negodovanju, odmah je izletela iz svog stana i krenula po mene.

Zašla sam za jedan manje prometan ugao ulice i sela na stepenik ispred neke zatvorene radnje, čekajući je.

End of flashback

,,Ne bih baš da pričam o tome, Barbi."

,,Ali, moraćeš kad tad. Ne znam zašto meni ne dozvoljavaš da ga isprebijam. Neko mora da ga dovede u red."

Melanholično sam se zagledala, dok mi se u glavi retrospektivno vraćao školski dan i trenutak našeg susreta nakon utakmice.

•

pa, društvo, evo i novog dela.
otkrivamo demone prošlosti i bolje upoznajemo glavnu junakinju.
uživajte u čitanju!
xoxo,
smaragdna vila💋