Nepregoriva baklja

12

Kruna POV

Držala sam kovertu u ruci, iznenađeno, i razmišljala se ko bi mogao da bude tajni davalac.

A onda mi je na pamet pala jedna osoba.

Izletela sam iz sobe, usput ostavivši otvorena vrata, i uputila se ka jedinoj osobi koja bi mogla da zna tačan datum.

Kad sam se popela na sprat iznad, zakucala sam na vrata za koja sam bila ubeđena da je u pitanju njegova soba.

I, bila sam u pravu, jer je vrata otvorio Nemanja.

Već u potpunosti budan i spreman za novi dan, pomalo iznenađeno, ali opet srećno jer me vidi, mi se obratio, usput me zagrlivši:
,,Krunice, šta te dovodi ovde?"

,,Da li ti imaš neke veze s ovim?"
Rekla sam mu, mašući kovertom ispred njegovog nosa, pomalo iznervirana.

Namrštio se, iskreno zbunjen, i rekao:
,,Šta je to? Daj mi da vidim."

Otvorio je kovertu i izvadio avionsku kartu, proučavajući je.

,,Nemam ja nikakve veze sa ovim, zaista."
Sa razočaranjem sam prihvatila nazad kovertu, i dalje nezadovoljna jer nisam uspela da otkrijem misteriju.

Kratko smo ćutali dok sam ja zamišljeno gledala u kovertu u svojoj ruci, te je on rekao:
,,Hoćeš da idem sa tobom? Znam koliko ti je teško, ne moraš kroz sve to da prolaziš sama."

Digla sam pogled, pomalo brzinski, i rekla:
,,Nema šanse. Vi morate svi da se odmarate i pripremate za sledeće utakmice, ne mogu da vas dekoncentrišem i mešam u svoje privatne probleme, sve će da se zakomplikuje onda."

,,Ne, meni zaista nije problem. Pobogu, ja sam Zlatana mnogo poštovao i voleo. Bio mi je skoro pa kao očinska figura, godinama na Severu." Iskreno mi se obratio, dok mu je glas bio obojen tugom.

,,U redu je, stvarno. I sâm znaš da te je moj tata obožavao."
A onda smo ćutali par sekundi, kao da mom ocu odajemo počast.

,,Znači, nemaš ideju ko bi mogao ovo da mi pokloni? Koliko ja znam, nema mnogo opcija, jer samo nekoliko vas zna za to."

Stavio je prst na bradu, dok se zagledao u pod, duboko zamišljen. U jednom momentu, obris osmeha mu je zasijao na licu, dok me je zgrabio za podlakticu i vukao ka kraju hodnika.
,,Zapravo, postoji jedna osoba. Pođi za mnom."

Pomalo sam ga nesigurno pratila, jer ne volim iznenađenja.

Ne bih volela da se u celom reprezentativnom timu proširila ta vest - volela bih da moj identitet, osim da sam vođa navijača, ostane tajna. Moje ime im je dovoljno.

Nemanja se u jednom momentu zaustavio ispred jednih vrata i zakucao na njih.

Iz prvog pokušaja, niko nije otvorio.

Bilo je to kao da je neko komiran od spavanja u sobi, pa je Cone iznova upućivao seriju kucanja, a ja sam znala da neće odustati dok ne ispuni svoju nameru.

,,Šmekeru, otvori vrata!" vikao je, a glas je bio prigušen zvukom njegovih zglavaka na drvetu.

Čulo se neodobravajuće gunđanje iza vrata i, sledećeg momenta, otvorila su se. A soba je bila, ni manje ni više, Dušanova.

,,Šta hoćeš, Nemanja?!" promukao i hrapav jutarnji glas mi je terao trnce niz kičmu, a moj pogled se zaustavio na njegom torzou, jer je bio nag do pojasa.

U potpunosti sam se zbunila i nisam mogla da sklopim kockice, kao da su mi isparile sve moždane ćelije.

Iz nekog razloga ih nisam ni čula šta su pričali, dok sam silno pokušavala da prekinem zujanje u ušima i vratim se u stvarnost.

I dalje sam držala kovertu u ruci i Nemanja se u jednom momentu okrenuo prema meni i, verovatno mi rekao da pokažem šta imam u ruci.

Iz ove derealizacije sam čula, i dalje pomalo treperavo:
,,Vidim, našla si moj poklon."

Nakrivila sam glavu na ozbiljan izraz lica, koji je odavao samo i isključivo iskrenost. Nemanja me je tapnuo po ramenu i namignuo, srećno odlepršavši nazad u svoju sobu i ostavivši nas same.

Dušan mi je pokazao da uđem u njegovu sobu i ja sam ušla, i dalje dezorijentisana u vremenu i prostoru.

Mislim da je primetio da nemam dosetke i odgovore kao uvek, te se blago namrštio, a čelo mu se zabrinuto naboralo.

Prišao mi je i nežno zadenuo pramen iza uha, dok smo održavali nemi kontakt očima.
,,Zašto?" uspela sam tiho da prozborim, dok sam gledala u kratke, neuredne kovrdže od spavanja, kako mu fino padaju preko čela.

Nije mi odgovorio, i, jedan deo mene misli da ni on sâm nema u potpunosti konkretan razlog.

,,Lepa si, Princezo."

Naježila sam se od intenziteta ovog intimnog momenta, kao da se svakom konverzacijom povezujem s njim na novom mentalnom nivou.

Duboko sam izdahnula i sledećim udahom prihvatila poznat miris mente, koji mi je magično smirivao živce.

Neka nevidljiva sila nas privlači, a te niti postaju svakim našim kontaktom sve gušće i čvršće.

U jednom momentu smo se prirodno odvojili jedan od drugog, dok se on uputio ka svom stolu i digao kartu sa istog, pokazujući mi:
,,Idem i ja s tobom."

Ta činjenica me je vratila iz preneraženosti.
,,Nema šanse. Ovo prvenstvo je ključno za tvoju karijeru."

,,Kruna, ja sam se već konsultovao sa svim ljudima sa kojima sam morao i dobio sam zeleno svetlo da idem sa tobom."

Glas mu je bio stamen i u potpunosti rešen, kao da je to jedini mogući način kako će se situacija odviti.

,,Hvala ti." Iskreno sam rekla, dok su se sve ove nove informacije polako slegnule, a zahvalnost ispunila svaki deo mog bića. Ovaj dan ne bi bio isti da ne odem da posetim tatu. A i majku usput.

Šmekerski mi je namignuo i odmahnuo rukom, kao da to nije ništa, dok je tražio majicu iz ormana.

Još kratko sam stajala i u jednom momentu odlučila da je vreme da krenem, jer moram da se spremim za let, koji je za manje od dva sata.
,,Ništa, ovaj, idem ja sad."

Neugodno sam se uputila ka vratima dok je on u dva koraka prešao celu sobu i zaustavio me, a elektricitet je bljesnuo u vazduhu. Otvorivši mi vrata, prišao je mom uhu i šapnuo mi:
,,Jedva čekam da ti dosađujem u putu, Lutko."

Moj deo mozga za bockanje se probudio, pa sam mu uputila jedan zavodljiv pogled, igrajući njegovu igricu:
,,Već sam ti jednom rekla da mi se sviđa samo Princeza, Ljubavi."

Uhvatila sam ga nespremnog ovim nadimkom te sam prasnula u smeh, dok sam u okretu izlazila, te je bio moj red da namignem.

•

izvinjavam se na neaktivnosti.
uživajte!
xoxo,
smaragdna vila 💋