Nepregoriva baklja

08

Došlo je i veče pred prvi meč na Evropskom prvenstvu.

Uveče je održavan sastanak celokupnog tima, uključujući i konferenciju za novinare koja se održala neposredno nakon toga.

Energija u prostoriji je bila izuzetno nategnuta, svi su zamišljeno gledali u svoju hranu, izgubljeni u svojim mislima. Bilo je to kao da svako pokušava da smiri anksioznost koju sutradan donosi.

Kad smo bili na večeri, neobavezno sam ćaskala sa Anom i volonterskom ekipom, dok sam se istovremeno dopisivala sa Barbarom.

Ostatak volonterskog tima činili su Vasilije - izrazito povučen dečko koji je uglavnom kuckao poruke na telefonu te se nismo nešto dobro upoznali, pa nemam izgrađeno mišljenje i Sonja - sitna devojka plave kose i vrlo pozitivnog i ambicioznog stava.

Oh, i Tara, naravno.

Samo što ona ne sedi sa nama za stolom. Eno je tamo na drugom kraju sale pored Dušana.

Prenosila sam Barbari svaki apdejt vezan za situaciju između njih dvoje, pa je ona uradila svoje istraživanje u Beogradu.

Pošto je imala neke nove informacije, morala sam da odem do toaleta kako bih imala privatnost, da bih čula šta ima da kaže.

Ušla sam u toalet i proverila svaku kabinu, da ne bi neko pogrešan čuo naš razgovor.

Barbara mi se javila gotovo odmah, čim se prosledio poziv do nje.

,,Nećeš verovati šta sam otkrila!"

Uzbuđeno sam ciknula, jer Barbi i ja živimo za trač partije, dok sam je navodila da nastavi da priča.

,,Prvo, nisam ništa specijalno saznala za njih dvoje, osim da su, jedno kratko vreme, bili u vezi."

,,To sam donekle već i sama pretpostavila."

Barbi je nastavila zatim priču:
,,Ali, šokiraćeš se! U suštini, i sami znamo da je haos bogata, samo što niko nikad nije saznao ko su joj roditelji. Ali, ispostavilo se da je njen otac neki poznati fudbalski menadžer, a možeš i sama da pretpostaviš i čiji je. Isto tako vodi neku brutalno ogromnu korporaciju, i ono, ima dosta uticaja u društvu. Eto odgovora odakle se poznaju Dušan i Tara."

Šokirano sam udahnula, s nemogućnošću da sakrijem iznenađenje:
,,Devojko, pa ti treba u FBI da se zaposliš!"

,,Znam. Neverovatna sam. Oh, imam još jednu vest! Dolazimo društvo sutra na Englesku, kupili smo karte! Jedva čekam da se vidimo!" govorila je dok mi je preko kamere pokazivala spakovane kofere.

,,Jao, divno! Mnogo mi nedostajete!"

Još nešto kratko smo ćaskali te smo prekinule vezu, jer sam morala da se vratim na večeru.

Uveče je bila održavano neko okupljanje, kao koktel, ali nisam bila raspoložena da se pojavljujem tamo.

Odlučila sam se da to vreme iskoristim šetajući se i obilazeći malo Minhen.

Hotel je bio u užoj periferiji grada, ali izuzetno luksuzan, samo malo izolovaniji, mada sa jedne strane je razumljivo - ne bi bilo bezbedno da svi imaju informaciju gde se nalaze fudbalske zvezde.

Napolju je bilo poprilično mirno pozno prolećno veče - ljudi su se šetkali ulicama dok su zgrade preletale vrane i golubovi, a na drvoredu kraj trotoara se zelenilo lišće, ukazujući da sledi leto.

U momentu kad sam prolazila pored nekog fudbalskog stadiona - verovatno je neki školski, jer nije bilo tribina osim par stolica, na terenu sam ugledala osobu koju sam se najmanje nadala da ću sresti u ovo doba dana.

Dušan je na terenu fokusirano izvodio neke dribling trikove i vežbao penale, sa slušalicama u ušima. Noge su mu vešto zaobilazile nevidljive prepreke, a stopalo, kao da je povezano magnetom, uvek je nalazilo put do lopte.

Neko vreme sam ga samo nemo posmatrala, diveći se njegovom fudbalskom umeću. Ipak je on jedan od najvećih talenata reprezentacije - a već je izgradio karijeru.

Baš kad sam se odlučila da nastavim svoj obilazak, čula sam njegov glas:
,,Slobodno možeš da priđeš, Princezo. Ne ujedam."

Mrzela sam roj leptirića u stomaku koji je izazvao taj nadimak.

Okrenula sam se na peti i zakolutala očima, te prošla kroz kapijicu koja je bila širom otvorena.

Uz sumrak, teren je izgledao iskonsko. Kontrast između ljubičasto-crvene kombinacije zalaska sunca bacala je svetlost na jarko zelenu travu, još više je ističući.

Stajao je ispred bližeg gola izlazu, te mi nije trebalo mnogo vremena da mu se približim. Prošao je rukom kroz mokru kosu i šutnuo loptu u gol, naravno, pogodivši.

,,Smiruješ živce, a?" prokomentarisala sam.

,,Pa, i ne baš. Ovo je više neka vrsta tradicije, svaki put pred neki važan meč."

Stajala sam tako neko vreme i posmatrala ga u tišini, koja je, čini mi se, oboma prijala. Za to vreme sam uvažavala njegove izvajane mišiće na nogama, dok sam svaki šut pomno ispratila.

U jednom momentu sam sela na travu i bacila pogled na Mesec, koji se već uveliko sijao visoko na nebu. Bacao je prigušenu svetlost na teren, dajući mu novu posebnost.

Energija koja je strujala iz njega bila je snažna i samopouzdana, kreirajući potporu svim pukotinama nesigurnosti.

,,Koji ti je gol koji smo primili, najteže pao?"

Zaustavio se u sred šuta i okrenuo prema meni, sa zamišljenim izrazom na licu.

,,U reprezentaciji ili klubu?"

,,Gde god." odgovorila sam, i dalje ne skrećući pogled sa neba.

Par sekundi se razmišljao, pa je rekao:
,,Makazice Rišarlisona, kad smo igrali protiv Brazila. Tad sam gledao svojim očima kako mi se snovi ruše, a nisam mogao ništa da uradim da to sprečim."

Prećutala sam, a ja mislim da je to bio dovoljan odgovor.

,,Ali, nekima su se snovi ostvarili tad." pokušala sam da sagledam iz drugog ugla.

Blago se nasmejao, prilazeći mi:
,,Siguran sam da su se milioni Brazilaca radovali, Princezo."

Kad mi je prišao, pružio mi je ruku da mi pomogne da ustanem. Džentlmenski potez.

Kad sam ustala, par sekundi smo nemo gledali jedno drugo, ne puštajući ruke.

Sjaj u njegovim smeđim očima goreo je snažnim plamenom, ali osetila sam neku mentalnu blokadu, koja se ogledala u očima.

,,Šta bi voleo da doživiš?" rekla sam tiho, unapred svesna odgovora.

,,Trofej u svojim rukama."

•

uživajte
xoxo,
smaragdna vila💋