Nepregoriva baklja

13

Kruna POV

Na putu do aerodroma, u taksiju, neobavezno smo ćaskali.

,,Koja ti je omiljena boja?", pitao me je, dok je nešto tražio po svom rancu.

Ozbiljno sam se zamislila, dok sam se prisećala svih boja koje postoje, te sam rekla:
,,Crvena."

Nasmejao se slatko kolutajući očima, te sam ga upitno pogledala.
,,Iz tebe isijava crveno-belo, dušo."

Smeškala sam se dok su mu oči iskrile, a ja sam se ogledala u njima:
,,To mi je u krvi."

Ćutali smo neko vreme, svako zagledan u prozor sa svoje strane, izgubljeni u mislima, dok nisam progovorila:
,,A tebi?"

Upitno me je pogledao, te sam se razjasnila:
,,Koja je tebi omiljena boja?"

Kratko je ostao zagledan u prozor, te mi je, smeškajući se, rekao:
,,Crna."

,,Grobar", kikoćući se sam rekla, te sam ga razigrano ćušnula po ramenu.

Dok smo se mi sprdali, taksi je već stigao na aerodrom. Nakon dobrog desetominutnog svađanja ko će da plati, Dušan je pobedio na kraju. Jednostavno nije hteo da prihvati ne kao odgovor.

***

Ušli smo u avion, i ja sam poprilično zamišljeno sela na svoje sedište, već stavljajući slušalice u uši i odvaljujući muziku.

Taktovi Beogradskog Sindikata Alalvera su mi odzvanjali u ušima.

,,Di džej skida House ploču, zna se, piče narodnjaci." čula sam povrh pesme njegov glas, koji mi je izmamio osmeh.

,,Znaš, nepristojno je gledati u tuđi telefon."

I, naravno, preokrenuo je temu:
,,Imaš li neku plejlistu svojih omiljenih pesama?"

Pomalo sam se pogubila u momentu, zato što je on bio u potpunosti ozbiljan, pa sam ušla baš u miks koji sam trenutno slušala, te mu pružila telefon.

Dok je skrolovao kroz listu, prokomentarisao je:
,,Revolucionarka, ha?"

,,Beogradske ulice čine čuda", rekla sam, gledajući ispred sebe u neku neodređenu tačku.

,,Imaš dobar ukus za muziku, Princezo."
Govorio je, vraćajući mi telefon.

Taj nadimak uvek pogodi u metu, budeći me iz neke monotone uobičajenosti i terajući me da blago zarumenim, dok su leptirići u mom stomaku plesali valcer, zaneseni osećanjima.

,,Zašto Princeza?"
Pitala sam, jer mi se to pitanje vrzmalo po glavi neprestano, a nisam više mogla da mozgam. Stišala sam muziku i okrenula se prema njemu, da bih ga pratila dok priča.

Kestenjaste oči su bile tamne na prigušenom svetlu aviona, dok je zlatni oreol na ivicama njegove dužice oka svetlucao, praveći magičan kontrast.

Njegov parfem je non-stop dopirao do mene, držeći moja čula u potpunosti budnima i prisebnima.

Blago se nakašljao i na sekund spustio pogled, odajući time da se postideo.

,,Krune su mi nekako previše objektivisane, a one pripadaju Princezama, što ti više priliči."

Sada je bio red na mene da se postidim.

Vratila sam se u normalan položaj u svom sedištu i nastavila da ćutim, u isto vreme pojačavajući muziku do kraja. Krajičkom oka sam videla njegov zadovoljan poluosmeh.

Uz Severininu Uzbunu sam mentalno skakala, pomalo užasnuto. Počinjem da gubim glavu, a to nije dobar znak.

Ostatak puta je prošao vrlo brzo, jer sâma destinacija nije mnogo daleko.

Iz prozora aviona sam posmatrala Beograd, dok se prikradao poznat osećaj nostalgije koju nisam ni shvatila da se izgradila svih ovih nedelja.

Dok smo se iskrcavali, on je insistirao da mi nosi ranac, pa sam ja pozvala taksi, te smo ćutke prešli ostatak puta do groblja. Trenutno u potpunosti nisam bila raspoložena za razgovor.

Već sam počela da prepoznajem deo grada u koji zalazimo, te je jeza krenula da mi se penje uz kičmu. Anksioznost koja se lukavo prišunjala sam pokušala da smirim prelazeći dlanovima po natkolenicama.

U mojoj radnji samosmirivanja me je prekinuo Dušan, koji je zaustavio moju ruku tako što ju je uhvatio.

Energija koja je izvirala iz njega je bila snažna i sigurna, i to mi je odvuklo pažnju od sopstvenih briga i onog što predstoji.

Kad nas je taksi ostavio na destinaciji, samo na kratko smo prekinuli kontakt rukama, i, čim se odvojio, osetila sam neobjašnjivu žudnju.

Pokušala sam da ostanem staložena, stvarno jesam, ali sam sve više gubila kontakt sa realnošću.

Ovakvi trenuci svake godine u isto vreme su se ponavljali. Iznova i iznova. Nisam mogla da se izvučem iz ponora očaja i teško mi je bilo da se vratim u ulogu nezaustavljive, kakvom se inače činim.

Kad sam izašla iz vozila, čula sam iza sebe škripu guma i gas, što je značilo da je taksista otišao.

Gledala sam sa strahopoštovanjem ulaznu kapiju groblja, pomalo paralisana i dezorijentisana u vremenu i prostoru.

Dušan je na kratko otišao u obližnju cvećaru kako bi na brzinu uzeo buket cveća, jer ja za to trenutno nisam bila sposobna.

U mojoj glavi su igrale slike prethodnih godina mog povratka na ovo mesto, i ona putanja koju znam srcem.

Pomalo zadihan, Dušan se trčećim korakom vratio nazad.

,,Hoćeš li da ja pođem sa tobom?"

Otvorila sam usta, ali reči nisu izašle. Pukotina u duši koju ignorišem svaki dan, danas se proširila, a ja sam počela da se davim u njoj.

Samo sam odmahnula glavom, zato što ovo moram sama da obavim.

•

izvinjavam se na neaktivnosti, u velikoj sam gužvi bila prethodnih nedelja. uživajte!
Мир Божији, Христос се роди!🫶🏻
xoxo,
smaragdna vila💋