Tata

Deseto poglavlje - Potraga

Aleksandra

Trebalo mi je oko 15 minuta da dođem do kafane, noge sam izlomila po kaldrmi ali nema veze. Ušla sam na vrata i dobro osmotrila prostor. Ovo nije bio elitni restoran ali ni neka birtija. Sve je nekako bilo toplo i prijatno, atmosfera je bila opuštena i ljudi su se veselili. Bilo je tu raznih generacija, od ovih što su bili jedva punoletni do ljudi u zrelijim godinama. Ovde nije bilo podele po godinama, svi su igrali i pevali zajedno, živa muzika je svirala sevdalinke koje dodiruju samo dno svačije duše a konobari su špartali po lokalu sa tacnama koje su bile krcate hranom i pićem.

Dok sam stajala i razgledala prišao mi je jedan gospodin srednjih godina obučen kao konobar.
,,Dobro veče gospođice." rekao je ljubazno a ja sam pogledala u pločicu sa imenom koja je bila zakačena za rever njegovog sakoa i shvatila da je on menadžer restorana.

Bože sad i kafane imaju menadžere...

,,Dobro veče." kažem pomalo zamišljeno.
,,Tražite nekog?"
,,Zapravo, tražim slobodan sto..."
,,Ovuda molim..." usmeri me rukom ka desnom delu sale.

Smestila sam se za jedan sto za dvoje i naručila neku salatu i vino jer sam kod kuće slabo jela. Konobar mi je ubrzo doneo narudžbu a ja sam na brzinu pojela i ostala da pijem ono vino i posmatram ljude oko sebe. Kao i kada sam ušla, svi su igrali, pevali, smejali se... Jedino sam ja sedela sama i tužna, ponovo sam potonula u sopstveni mrak. Razmišljala sam kako bi bilo da je sada sa mnom moj tata na primer. Ja ne znam kakav je on čovek ali iz Sofijinih i Stefanovih priča, mislim da bi bio dobro društvo.

Nastavila sam da cevčim ono crno vino a onda je pevač došao do dela sale u kom se nalazio moj sto. Pevao je neku tužnu pesmu a meni je srce bilo pred pucanjem. Svako ko me gleda sa stare bi rekao da me je dečko ostavio i da sam došla ovde da ga prebolim. To je bilo malo komično u jednu ruku, mene je u životu mučilo sve samo ne ta partnerska ljubav. Zapravo, nije ni imala priliku da me muči. Kada god mi se neki dečko približi sa eventualnom namerom da me smuva, ja sam bežala od njega. U tom periodu sam živela sa mogućnosti da je moj otac ostavio moju majku i plašila sam se da ne prođem kao ona. Sada sedim u kafani sama i polu pijana i smejem se samoj sebi zbog toga.

Da sam puštala više ljudi u svoj život sada bi možda i imala dečka s kojim bi sedela i sve bi bilo lakše, a možda i ne bi...

Sofija

Stefan i Aca su se vratili nakon skoro dva sata. Za to vreme sam ja sve lepo pretražila i uredno složila na svoje mesto, kao da se ništa nije dogodilo.

Kada su se vratili Aca je delovao malo bolje, kao da je malo razbistrio glavu. Večerali smo zajdno i onda je on otišao da radi a Stefan i ja da učimo. Pošto je sutradan bila subota, nakon završenog domaćeg zadatka sam se zavalila na kauč i pustila film. Aca i Stefan si došli u međuvremenu i smestili se kod mene.

Bilo je oko dva ujutru kada smo završili film i taman smo krenuli na spavanje kada su začulo zvono na ulaznim vratima. Svi smo se pogledali u čudu a onda je Aca otišao da otvori. Stefan i ja smo stajali u dnevnoj sobi radoznalo posmatrajući našeg ujaka kako otvara vrata. Na vratima je stojao jedan čovek u crnom odelu i sivom manutilu. Imao je sedu kosu i bradu, izuzetno mršav i visok. Iza njega su stajala dva uniformisana policajca i znali smo da se nešto gadno dešava čim nam policija dolazi na vrata u pola noći.

Aleksandar

,,Dorbo veče gopsodo." kažem pomalo zbunjeno jer znam da nisam ništa uradio zbog čega bi mi policija dolazila u gluvo doba noći.
,,Đoređević Aleksandar?" pita me čovek u civilu.
,,Ja sam, izvolite?" kažem mirno a on izvuče policijsku legitimaciju.
,,Imamo nalog za pretres kuće." izvadio je papir koji nisam ni pogledao.
,,Kakav pretres?"
,,Vaša bivša supruga je prijavila nestanak vaše ćerke. Mi po službenoj dužnosti imamo obavezu da najpre proverimo da devojka nije kod vas." kada sam ovo čuo kao da mi je neko udario šamar.
,,Kada je nestala!?" kažem pogubljeno.
,,Možemo li da uđemo?"
,,Ma radite šta hoćete samo mi kažite kada mi je dete nestalo!?" panika me obuzela i stezalo me u grudima.
,,Izašla je iz kuće pre 4 sata i od tada joj se gubi svaki trag. Mobilni telefon joj je isključen a gospođa Lukić kaže da je imala žustru raspravu sa ukućanima pre nestanka."

Sklonio sam se s vrata i policija je ušla unutra. Stefan i Sofija su sedeli na garnituri zbunjeni i uplašeni. Počeo sam da gubim tlo pod nogama, moja princeza je nestala.

Vratiće se, ona je razumna devojka...

***

Policajci su završili pretres i naravno ništa nisu pronašli. Ja sam uzeo telefon i najpre nazvao Mariju.
,,Vrati mi je!" uplakani glas se čuo sa druge strane veze.
,,Nije kod mene." pokušam pribrano ali sam i ja pred pucanjem.
,,Aleksandre... Gde nam je dete?"
,,Pronaćićemo je..." veza se prekine a ja skliznem niz zid uz koji sam stajao. Uplašio sam se, ne znam gde je moja ćerka, moja jedina ćerka. Obgrlio sam svoja kolena i raspao se na milion komada.

Ovo je strašno, bilo mi je teško zadnjih 15 godina jer sam bio razdvojen od nje, ali sam bar bio spokojan jer sam znao da je dobro, da je na sigurnom.

Sa suzama u očima sam dočekao zoru. Sofija i Stefan su bili sa mnom, došli su kod mene i zagrlili me. Ništa nisu pitali što me je čudilo ali mi je ipak bilo drago što nisu, ne znam kako bi im sada objasnio.

Malo nakon što je svanulo, sedeo sam u dnevnoj sobi gledajući u šolju kafe koju je Dara ostavila. Nisam imao snage ni da jedem ni da pijem, u mislima mi je samo moja princeza. Molio sam se da se samo naljutila, da je otišla kod neke drugarice i tamo prespavala.

Dok sam se borio sa sopstvenim demonima, neko je uleteo u kuću. Podigao sam glavu i video moju majku kako trči ka meni.
,,Mama, šta ćeš ti ovde?" kažem iznenađeno.
,,Sine moj..." zagrli me čvrsto ,,Gde je moja unuka?" pita me tiho a meni se grlo opet stegne.
,,Ne znam..." jedva prevalim preko usta i ponovo zaronim licem u ruke.
,,Deca su mi javila, brinemo se za tebe. Nisam znala da si im rekao za Aleksandru..." kaže a ja sa trngem.
,,Niam im rekao." oboje šokirani time što ono dvoje znaju da imam dete a niko od nas im nije rekao, pogledali smo se. Okrenuo sam se ka tepezariji gde su njih dvoje sedeli i video da se gledaju zabezeknuto, kao da su se izlanuli.

Ustanem i priđem im, naslonio sam se dlanovima na sto i ozbiljno ih pogledao. Sofija je progutala knedlu a Stefan je gledao u sto.
,,Ispljunite." kažem mirno a oni se pogledaju pa Sofija uzdahne.
,,Aleksandra zna..." kaže odmah a mene nešto preseče u visini srca.
,,Šta bre zna?"
,,Zna da si ti njen tata." kaže dete mrtvo ladno a ja jedva izdržim da se ne srušim.
,,Molim!?" kažem malo glasnije a oni se trznu.
,,Nisam joj ništa rekla, kunem se! Zapravo, ja sam od nje saznala..." spustim se na prvu stolicu ne skidajući pogled s njih.
,,Dalje Sofija!" podsaknem je da nastavi.
,,Juče je došla do mene posle škole i rekla mi je da je njuškla po sefu njenog dede i pronašla ime i adresu svog oca. Rekla je majici da će ostati duže u školi kako bi otišla na tu adresu i kada mi je rekla ja sam se šokirala. Došle smo zajdno do kuće ali ona nije želela da uđe unutra, rekla je da nije spremna. Rekla je da će to sigurno uraditi ali kada bude emotivno spremna i kada smisli kako će to da izvede a da je majka ne ubije. Ona zna da nikada nisi maltretirao njenu majku i da je optužba lažna. Pitala me je da joj pošaljem neke tvoje slike i ja sam to uradila. I mene je kopkalo kao i nju pa te je Stefan odvukao na trening dok ja malo istražim tvoju sobu." slusam i ne verujem.

Ostao sam nem ali vidim da priči nije kraj.
,,Završi molim te..." kažem jedva čujno a ona me sažaljivo pogleda i nastavi.
,,Pronašla sam kutiju ispod tvog kreveta... I te slike sam joj poslala. Rekla mi je da joj je ovo najsrećniji dan u životu." Sofija završi a ja i dalje gledam u neverici.
,,Aco, sve će biti u redu, mora da bude." kaže Stefan i shvatim da plačem. Nisam ni bio svestan da su mi suze krenule ali jesu.

Moja devojčica...

Taman da progovorim preseče me zvono telefona. Pogledam ekran i vidim da me moj prijatelj zove.

Šta li on hoće u ranu zoru?

Obrišem suze i pročistim grlo.

,,Da?"
,,Aco, budan si?" kaže mi Mladen.
,,Jesam."
,,Sediš?"
,,Da, zašto?" pitam malo preplašeno.
,,Nećeš verovati ko mi je u kafani..."
,,Ko?"
,,Tvoja Aleksandra." srce mi je jače zakucala kada sam čuo.
,,Jesi... jesi siguran?"
,,Da, viđao sam dete u medijima a i ima tvoju sliku."
,,Je l' dobro?" pitam drhtavo.
,,Pa ovako jeste, malo se napila ali nije strašno." moja ćerka pijana...
,,Dolazim..." završim razgovor i krenem po svoje dete.