Tata

Epilog

Sedam godina kasnije

Aleksandra

Sve ove godine razmišljam kako bi izgledalo da imam tatu i sada kada ga imam shvatam da je on ostvarenje svih mojih snova. Brižan, dobar, odgovoran, uvek prisutan a u isto vreme je i kul, veoma gotivan lik širokih shvatanja i fascinantnog smisla za humor.

Sve te godine razdvojenosti su ostavile posledice po mene, i dalje sam antisocijalna i nesposobna za stvaranje nekih dubljih odnosa ali ne marim. Oslobodila sam se toliko da mogu funkcionisati sa ljudima, proširila sam svoj uzak krug prijatelja. I dalje je uzak, ali ipak malo širi nego pre sedam godina.

Što se tiče tate, kada de prisetim prošlosti, teško mi je da poverujem da smo toliko dugo bili razdvojeni. Od kako smo se ponovo sreli stalno smo zajedno i dobro smo se upoznali. Znamo sve jedno o drugom i povezani smo jednom neraskidivnom vezom.

Mama se takođe promenila. Odlučila je da bude prisutna u mom životu i toga se čvrsto pridržava već sedam godina. Baka se razvela od dede i sada živi par ulica od nas. Nakon što je moj tata dobio zajedničko starateljstvo sa mojom majkom, deda je poludeo. Pokušao je da svali krivicu za ucene i lažiranje dokaza na moju majku ali je moje svedočenje prelomilo na sudu i on je bio osuđen na novčanu kaznu i razrešenje sa funkcije. Od tog dana ga nisam videla i zahvalana sam na tome.

Moje zdravlje je u vrlo dobrom stanju, moje telo je odlično prihvatilo novi bubreg i već godinama nemam nikakvih tegoba tog tipa. Pre tri godine sam se vratila na na boks i sada redovno sparingujem sa ocem.

Kroz život idem nasmejano i uzdignute glave, ne dopuštam okolini da mi narušava raspoloženje ili da me sitnice nerviraju. Shvatila sam da u životu treba ići samo jako i hrabro jer sreća prati hrabre. Više niie bilo razloga da krijem pogled ili bežim od ljudi, nisam imala razlog da se skiram. Moj ponos i samopouzdanje su sada bili vrlo stabilni i to me držalo na vrhuncu mog života.

Sada energično koračam hodnicima fakulteta dok se krećem ka izlazu. Ceo prostor je prazan i jedino što se trenutno čuje je kuckanje mojih potpetica i to me veseli. Ne to što sam sama, već to što sam upravo diplomirala kriminalistiku i dostigla svoj dosadašnji cilj. Onog dana kada sam sama saznala ko je moj tata, shvatila sam da meni odlično pristaje povezivanje činjenica i neopaženo njuškanje.

Izašla sam ispred zgrade gde me je čekala moja najveća životna podrška, moji roditelji. Izgledali su kao da su na iglama, nestrpljivi da saznaju da li slavimo danas. Podignem ruku i mahnem diplomom dok silazim niz kamene stepenice a oni se odmah oduševljeno nasmeju i krenu mi u susret.

,,Ko će prvi da čestita diplomiranom kriminologu?" kaže i zabacim kosu a oni oboje skoče na mene da me zagrle.
,,Bravo ljubavi!" majka me ljubi u obraz a otacu teme.
,,Ti si naš ponos!" kaže mi tata i vidim da me se jedna suza iskrala pa je brzo obrišem i nasmešim se.
,,I ja se vama ponosim." ponovo ih zagrlim ,,Volim vas najviše na svetu!"
_________________________________________

I to bi bilo to...
Ova priča je malo kraća od ostalih koje sam pisala ali nije ni malo manje bolja, naprotiv, ona mi je omiljena.
Zanimljiva stvar u vezi ove priče je da je najbrže napisana od svega što sam do sada radila i što trenutno radim, pisala sam je svega mesec i po dana.

Meni je jako draga sama priča kao i likovi u njoj a nadam se da ste i vi uživali čitajući. ❤️