Tata

Prvo poglavlje - San

Aleksandra

Šta je meni ovo trebalo? Zar nemam već dovoljno obaveza?

Poslednji čas se završio pre dva sata a ja i dalje sedim u kabinetu za srpski jezik i književnost. Dve drugarice i ja smo prošle na republičko takmičenje recitatora i sada smo osuđene da sedimo ovde sa profesorkom koja nas sprema i po sto puta ponavljamo pesme dok ne budu savršeno odrecitivane. Sve ovo je meni bilo zanimljivo dok sam bila u osnovnoj školi, ali sada, kada sam druga godina gimnazije, ovo je čisto gubljenje vremana.

,,Aleksandra, hajde sada ti." obrati mi se profesorka sa kezom. Ja nisam želela da se prijavim na školsko takmičenje ali sam to uradila na njen nagovor. Žena je bila divna i jednostavno preslatka te je nije bilo moguće odbiti, a bila je i veoma uporna.

Ustajem i najpre pročistim grlo. U glavi brišem sliku kabieta, svojih drugarica i profesorke. Ne vidim ih više, sada vidim samo žiri takmičenja. Ispravljam se, blago zadignem glavu i zabacim kosu. Udahnem duboko i počnem.

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Misô da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: „Neka žive deca“.

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
„Mama, zašto plačeš? Je l’ pisao tata?“

Ovde se prelomim. Zastanem samo na tren, skroz neprimetna pauza, drugima neprimetna a meni... U taj delić sekunde meni stane cela jedna filozofija, milion pitanja i nijedan odgovor. Cela ova pesma je tužna, nosi puno emocija u sebi. Govori o tome kako je rat razdvojio porodicu, oca od ostatka porodice. 

Šta li je razdvojilo mog oca od porodice?

Po milioniti put postavljam sebi isto pitanje ali kao i uvek, odgovora nema. Više puta sam pitala mamu, babu, dedu, bilo koga ko bi mogao da zna, a oni samo kažu da je komplikovano i da se ne zamaram prošlošću.

Završavam pesmu sa knedlom u grlu.

U velike patnje nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi…
Napolju je vidno, kao pred svitanje.
Kô da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

Po završetku progutam knedlu koja me gušila pri kraju stihova. Osmehnem se i čekam profesorkin komentar, pravim se kao da sam potpuno fokusirana na pripreme za takmičenje a zapravo sam u potpuno drugom univerzumu, u univerzumu sa hiljadu pitanja i nula odgovora.

,,Bravo mila! Bilo je savršeno, tako emotivno..." nije primetila moje razmišljanje. Zato sam i izabrala ovu pesmu, jer je emotivna, govori o razdvojenosti, a ako neko zna šta znači razdvojenost onda sam to ja.

***

Konačno, izlazim iz škole nakon napornog dana. Vozač me čeka ispred škole, uvek na istom mestu. Ulazim u auto a on me pogleda u retrovizoru.
,,Ćao Miki!" pozdravim ga a on mi se nasmeje.
,,Zdravo Aleks!" Miki je bio moj najbolji prijatelj. Imao je tridesetak godina, građu sportiste i zift crnu kosu. Već deset godina je moj vozač i telohranitelj na neki način, za tih deset godina smo se opasno združili.
,,Hajdemo kući molim te! Umorna sam kao pas i gladna kao vuk."
,,Tvoja mama mi je rekla da te odvezem na trening, imaš i torbu tu." rekao je dok je pokretao motor automobila.
,,Ma kakav trening!? Nemam snage ni za šta. Moram da idem kući da pojedem nešto i odspavam jedno sat vremena a onda moram biologiju da učim." počela sam da kukam jer bi trening za ovako iscrpljen organizam bio poguban.
,,Znam ja sve to ali tvoja majka je rekla..."
,,Saću ja da zovem majku i da joj kažem da ti naredi da me voziš kući!" rekla sam vadeći telefon iz džepa.

Pronašala sam mamin broj i pozvala je. Nije se javljala i taman kada sam htela da prekinem začuo se njen glas.
,,Molim?"
,,Mama, kaži Mikiju da me vozi kući jer sam premorena i srušiću se ako odem na trening!"
,,Dobro, idi kući. Na sastanku sam i ne mogu da pričam."
,,Okej mama..."

Završila sam razgovor i Miki me je odvezao kući. Pojela sam ručak na brzinu i odmah se stropoštala u krevet. Već kroz par minuta sam osetila da mi se mišići opuštaju i prepustila sam se snu.

***

Sedela sam u maloj kućici za igru. Bila je bele boje sa crvenim krovom i zelenim vratancima. Imala ja i prozorčiće kroz koje sam posmatrala okolinu.

Bila je u uglu moje sobe u starom stanu, uvek sam se tu igrala. Odjednom, vrata se otvoriše a u sobu uđe neki muškarac. Nisam mu videla lice niti telo, samo stopala koja su se približavala mom skolništu. Imao je crne kožne cipele i svetlo sive pantalone. Zastao je ispred kućice i pokucao na vrata ne otvarajući ih.
,,Princezo?" začuo se muški glas.

Uspravljam se u krevetu istog časa nakon što sam se probudila, ponovo isti san. Pogledala sam na sat i shvatila da sam spavala pola sata. Ustala sam i pogledala se u ogledalo.

Stalno to sanjam, moje prvo sećanje. Kada se događaj koji sam sanjala dogodio, imala sam oko 3 godine. To je jedino čega se sećam iz tog perioda, perioda kada sam imala oca. Ne znam mu lik niti ime, znam mu samo glas, mada sam i njega počela da zaboravljam uprokos naporima da ga što dublje urežem u mozak.

Sišla sam u kuhinju da uzmem čašu soka i zatekla baku u istoj.
,,Zdravo dušo." poljubila me je u kosu kao i svaki put.
,,Zdravo..." rekla sam bezvoljno i produžila ka frižideru.
,,Je li sve u redu?"
,,Da, zašto ne bi bilo?" pitam sumnjičavo.
,,Izgledaš čudno..." dobro me odmerila.
,,Sad sam se probudila. Imala sam naporan dan u školi i odlučila da malo odspavam pre nego što uzmem da učim."
,,Dobro srećo." otišla je a ja sam odahnula.

Smara...
__________________________________________

Pesma: Među svojima - Vladislav Petković Dis.