Tata

Šesnaesto poglavlje - Hvala ti

Sedam dana kasnije

Aleksandra

Hvala bogu, nakon nedelju dana su me prebacili u normalnu sobu i sada mogu da uživam. Sve je bilo dobro, organizam se savršeno prilagodio na novi organ a rana od operacije više nije bolela. Bilo mi je jako dosadno tamo, tatu su prebacili pre pet dana a ja sam ostala sama. Srećom, dozvolili su mi da uzmem telefon inače bih se obesila o infuziju od dosade. 

Mama mi je rekla da se nećemo vraćati kući kada izađem iz bolnice, posvađala se sa dedom i kupila je stan koji je blizu tatine kuće. Živećemo samo nas dve tu i to me raduje, nema više porodičnih svađa i stresova.

Moja majka stalno obleće oko mene u poslednjih nedelju dana, ona kaže da je to zato što to majke rade ali ja znam da je to zbog njene savesti. Za mene nije ništa čudno ali sam je jednom čula da pita tatu kako je on i da li mu nešto treba, da se ponaša normalno, sada bi ga najradije pljunula.

,,Mrvo!" čujem veseli muški glas sa vrata i odmah mi osmeh zaigra na licu.
,,Tata!" polako je ušao u sobu i došao do mene. Pustili su ga kući juče ali je odmah dotrčao nazad kod mene.
,,Kako je moj šampion?" pita me i ostavi jedan poljubac u moju kosu.
,,Dobro sam. Zašto si došao, treba još da odmaraš?"
,,Meni je najbolji odmor kada sam sa tobom." čvrsto sam ga zagrlila i zaronila licem u njegov vrat, nakon dužeg vremena sam se osećala voljeno i sigurno. To je bio jedam čaroban osećaj.
,,E tako, sad imamo i sliku za uspomenu!" čujem Sofiju i vidim je na vratima kako nas slika.

***

I mene su pustili iz bolnice nakon par dana, sve je bilo savršeno. Ja sam se osećala dobro, moj organizam je dobro prihvatio novi bubreg i rana je počela da zarasta. Bila sam srećna jer smo otišle u novi stan umesto u kuću gde smo do tada živeli.

Sa roditeljima sam se popela na treći sprat i ušli u stan. Odmah mi se svideo, otvoren prostor veoma lepo i toplo sređen. Sve stvari iz moje stare sobe su bile prenete u novu.

Moja baka je došla kroz pola sata, a odmah za njom i Sofija i Stefan. Seli smo u dnevni boravak i tada sam na komodi primetila sliku u ramu. Prišla sam da je pogledam i zaplakala. U drvenom ramu se nalazila fotografija sa mog prvog rođendana. Bila sam obučena u malu belu haljinu i smejala se dok su me majka i otac držali.

,,Što plačeš pile?" pita me majka a ja joj pokažem sliku i nasmejem se.
,,Sviđa ti se?" pita me sa nadom a tata stoji iza nje i smeška se.
,,Da, prelepa je." kažem dok brišem suze.

Malo sam se smirila i sela sa njima da pričam. Dok su oni razgovarali o nekoj nebitnoj temi ja sam se naslonila na tatino rame i zaspala.

Nakon toga sam se probudila u krevetu, u svojoj novoj sobi. Bila je preslatka, uopšte nisam imala osećaj da smo se preselili. Pogledala sam u stranu i primetila igračku pingvina koji je stajao iznad mog jastuka. Bilo je veče i odlučila sam da mi je dosta ležanja a i bila sam gladna.

Otišla sam u kuhinju da pojedem nešto ali sam čula mamu i tatu da razgovaraju pa sam stala uz zid i slušala razgovor.

Navika je navika...

,,Aleksandre, ja ti ovo nikada neću zaboraiti. Rizikovao si život za nju..."

Molim!?

,,Marija, neću više o tome da razgovaram. Ona je moja ćerka, moje jedino dete, ja bih za nju sve uradio. Ako treba i srce bih joj dao. Kada je ona u pitanju ja sam spreman na sve." glas mog tate je bio vrlo odlučan.
,,Znam Aco ali... Šta da se nešto iskomplikovalo? Šta bi Aleksndra radila brz tebe? Mene bi moja savest ubila, ta nesreća i koma i sve su se dogodili zbog mene i mog oca..." moja majka je bila na ivici suza a meni ništa nije bilo jasno.

Kakva bre nesreća? Kakva koma?

,,Hajde da ostavio prošlost tamo gde jeste. Nisi ti kriva što sam ja sleteo s puta i završio u komi, sudbina jebiga. Da, operacija jeste bila rizična i da, mogao sam umrem ali nisam, ostao sam živ i zdrav, a ono što je još važnije je da je Aleksandra sada dobro i da se potpuno oporavi."

Suze su mi krenule od njegovih reči. Mogao je da umre zbog operacije, rizikovao je život zbog mene... Dok sam ja plakala i cvilila što moraju da me operišu on je znao da se transplantacija može završiti kobno po njega i ipak je prisato. I pored svega toga, nije pokazivao strah, smirivao je mene i ni u jednom trenutku nije dao ni najmanji znak da nešto može da mu se desi.

Potrčala sam ka njima koji su me iznenađeno pogledali i oboje ih zagrlila. Zabrinuto su me gledali i propitivali me zašto plačem ali ja nisam bila u stanju da dam odgovor. Samo sam želela da me grle i da mi budu blizu.

,,Hvala ti..." rekla sam tiho ocu.
,,Ne zahvaljuj se, život bih ti dao ako je potrebno." nasmejao se a ja sam ga još čvršće zagrlila.