Tata

Četvrto poglavlje - Fascikla

Marija

Evo nas ponovo, Vrhovni sud, ista ona sudnica, isti sudija, isti svedoci. Ja sedim s jedne strane sudnice sa svojim advokatom a sa druge strane Aleksandar sa svoja tri advokata. Dobro se spremio, odlučan je da vrati starateljstvo nad našom ćerkom ali ja mu to neću dozvoliti.

Malo me plaši to što me Aleksandar nije pogledao ni jednom od kada smo ušli u sudnicu, obično me strelja pogledom a sada samo sedi i gleda u svuda osim u mene. Tvrdoglav je, odlučan i neumorno će ići ka cilju dok ga ne dostigne. Aleksandra je ista kao on, oboje će uraditi ono što žele i po cenu života ako je potrebno. Ona je njegova mala ženska verzija, u fizičkom i psihičkom smislu, čak su im i imena slična.

Toliko sam ga volela da sam detetu dala ime po njemu....

Prisećala sam se tih trenutaka, insistirala sam da našoj devojčici damo ime Aleksandra, po njenom ocu. On se bunio, nije želeo da po njemu dobije ime ali sam ja bila uporna i popustio je. Na šta sam mislila bože... Razlog našeg rastanka nije bio spektakularan i intrigantan, jednostavno smo bili dva različita sveta. Ja sam želela političku karijeru, želela sam da budem poznata domaćoj javnosti a on nije voleo politiku. Aleksandar je tip čoveka koji voli uspeh ali ne i slavu. Ne voli da se eksponira, voleo je privatnost i to nas je ubilo.

Divila sam mu se, kada se Aleksandra rodila on je imao 19 a ja 18 godina, tek što smo završili srednju školu. Ja sam bila kod kuće i čuvala dete dok je on radio u salonu automobila koji je u vlasništvu njegove porodice a usputno je i studirao. Izluđivalo me što je on uspevao da studira, radi i pronađe vremena za mene i dete, a ja.... Ja sam jedva sastavljala kraj sa krajem samo sa jednom malom bebom.

Svađali smo se skoro svakog dana, dovodila sam ga do ludila ali se ipak kontrolisao. Sve je puklo kada smo se posvađali veče uoči Aleksandrinog trećeg rođendana. Žustra rasprava je odzvanjala hodnicima zgrade u kojoj smo tada nas troje živeli, nas dvoje smo vikali a naša ćerka plakala. Strašno sam ga izvređala, a njegov ledeni odgovor mi i dalje odzvanja u glavi.

Uništiću te, ti nisi sposobna da budeš majka ovom detetu. Tvoja ljubomora i zavist te uporpaštavaju. Oduzeću ti dete i tako spastiti i nju i sebe tvog ludila.

Ja sam nakon toga otišla sa detetom kod mojih roditelja. Bili su ljuti na mene što sam bila u vezi sa Aleksandrom ali kada sam odlučila da odem od njega sa detetom, prihvatili su me obe ručke. Moj otac je sredio da dobijem potpuno starateljstvo, izmislio je priču da ne Aleksandar tukao i zlostavljao mene i dete. Napravili su mi lažne modrice, našli lažne svedoke i onda je Aleksandar dobio zabranu prilaska. Ja sam studirala i izgradila karijeru a moji su čuveli dete. 

***

Izlazim iz sudnice sa pobedničkim osmehom. Po jedanaesti put je presuđeno u moju korist i u ustima mi se širi sladak ukus pobede. Odmah za mnom, Aleksandar izleće iz sudnice a za njim i njegovi advokati. Besan kao ris, zacrveneo se u licu i besno diše. Pogledi su nam se sreli i ja sam pretrnula. Oči su mu besno sevale i mislila sam da će me ubiti na licu mesta.
,,Čestitam Marija, ti i tvoj tatica ste ponovo uspešno namestili suđenje!" hoš jednom me ošinuo besnim pogledom i odjurio niz hodnik.

Aleksandra

Mama je na suđenju, a baba i deda na poslu. Imam malo vremena da potražim ono šta me zanima i moram to brzo i neprimetno da obavim. Utrčavam u dedinu radnu sobu i zaključavam vrata za sobom. Pravim nečujne korake po prostoriji dok ne dođem do velike slike zalaska sunca koja je okačena na zid. Uhvatila sam je za drveni okvir i pažljivo skinula sa zida. Prolećni pejzaž zalaska sunca zamenila je metalna kutija sa brojčanom tastaturom i polugom za otvaranje koja je bila ugrađena u zid.

Ako negde drži dokaze onda drži ovde.

Sledeći korak je bio otvoriti sef. Gledala sam brojeve i pokušala jedinu logičnu kombinaciju.

Datum kada su se mama i tata rastali...

Polako sam unela pin - 2707. Povukla sam polugu za otvaranje sefa na dole i začula da je brava škljocnula. Vratanca su se polako otvorila a ispred mene je bila jedna crna fascikla, debela koverta sa novcem i pištolj. Pažljivo sam izvukal fasciklu i položila je na dedin radni sto.

Želim li da je otvorim?

Zapitala sam se čemu nesigurnost u meni.

Ako je sada ne otvorim, možda nikada ni neću.

Duboko sam uzdahnula i otvorila fasciklu. Prvo što sam ugledale bile su slike moje majke, modrice i podlivi po njenom vratu i telu su bili u krupnom planu i stvarno su bili realistični. Sklonila sam ih sa strane jer me uznemiravao priozvod podmuklog uma mog dede. Zatim, krivična prijava za nasilje u porodici. Pažljivo dam čitala svaku reč dok nisam naišla na ono što tražim već godinama.

Đorđević Aleksandar

Srce mi je tuklo kao ludo, kao da će iskočiti iz grudi. Konačno sam dobila odgovor na jedno od bezbroj mojih pitanja.

Čitam dalje, tonem u more informacija za kojima čeznem celi život.

Rođen 23. 2. 1988. u Beogradu.
Adresa: Tolstojeva 29, Beograd.

To je bilo dovoljno, izvadila sam telefon iz džepa i na brzinu uslikala sav sadržaj fascikle a onda je uredno složila i vratila onako kako sam je i pronašla.

Vratila sam sliku na zid i još jednom se osvrnula po prostoriji da se uverim da je sve onako kako je i bilo pre mog malog istraživanja. Odškinem vrata i provirim u prazan hodink. Zatim trčim u svoju sobu i ponovo zaključavam vrata za sobom. Sela sam na krevet sva zadihana, ne od trčanja po kući već od adrenalina koji je jurio mojim venama do malopre.

Nadam se da još uvek živi na ovoj adresi...