Tata

Jedanaesto poglavlje - Zagrljaj

Aleksandar

Dok sam se vozio do kafane u koju je Aleksandra pobegla, pozvao sam Mariju. Razmišljao sam da li to da uradim ali postojala je mogućnost da me optuži da sam je ja sakrio tamo ako to ne uradim.
,,Aleksandre?"
,,Pronašao sam je!"
,,Gde je!?" glas joj odmah živne.
,,U kafani."
,,U kojoj?" stari odsečni izgovor Marije Lukić se vratio.
,,Zora."

Završio sam poziv i kroz par minuta stigao. Izašao sam iz auta i sa uzdahom ušao u kafanu. Na ulazu me je sačekao Mladen sa momkom kog sam ranije viđao ovde, mislim da je pevač.
,,Stigao si..." kaže Mladen tiho.
,,Gde je?" pitam a oni mi pokažu da ćutim. Stišam se i pogledam tamo gde oni gledaju.
,,Ista ti, ovako si se samo ti provodio u kafani i niko više."
,,Je l' vidiš šta su geni jebote..." kaže pevač.

Aleksandra sedi za stolom i pije rakiju a violinista joj svira na uvce.

Na srcu mi leži jedna stara rana
koja neće iz nedara nigde,
pa se srce pita moje, bez nje živeti,
kako li je, kako li je
pa se srce pita moje, bez nje živeti
kako li je, kako li je

Nas trojica stojimo i gledamo Aleksandru kako peva, Mladen i onaj pevač su u transu a ja u šoku.
,,Ubija kako peva, al već 4 sata mi teroriše muziku. Sviraju šta ona kaže a ona peva, dade im silne pare. Ovaj lepotan od jedan jutros ništa nije otpevao." potapše pevača po leđima.
,,Moram da je smirim pre nego što dođe Marija i napravi haos."

Krenem polako ka Aleksandri, izgleda pijano ali i kao da je sposobna za razgovor. Lagano joj priđem a ona ućuti kada me ugleda. Fiksira me pogledom, čistim i jasnim, potpuno razumnim.

Možda je i trezna...

Na licu moje lepotice su se ukazali najpre šok, a onda i duboka tuga i bol.
Samo smo se posmatrali par trenutaka, ona je mene detaljno odmerila, bez treptanja. Ja sam nju gledao sa divljenjem, šta je ona sve prošla zbog mene i Marije, zbog dva idiota.

Muzika je stala a ona ni u jednom jedinom trenutku nije sklonila pogled s mene.
,,Ko vam je rekao da stajete?" pita oštro i dalje gledajući u mene. Muzičari pogledaju u mene a ja im dam još 50 evra da nastave. Sviraju nešto lagano, tužan i spor ritam muzike je upotpunio atmosferu. Seo sam na stolicu naspram nje i ćutao.

Sve mi se steglo, mislio sam da ću pući. Konačno stojim ispred mog deteta, sve ove godine razmišljam šta bih joj sve rekao a sada ne znam šta da joj kažem. Da mi je da znam šta je u njenoj glavi, ona samo ćuti i posmatra me, tužno i zamišljeno. Spustila je pogled na moje ruke. Krenula je rukom ka meni a onda stala, povukla se i progutala knedlu.

Uplašila se nečega, možda mene, možda majke, moje reakcije, budućnosti...to samo ona zna. Ja sam probio led umesto nje. Uzeo sam čašicu rakije i najpre ispio na eks a onda sam je uhvatio za ruke. Pomilovao sam joj dlanove, tako nežne i mekane. Zadnji put sam te ruke držao kada je imala dve godine, tada su joj šake bile malene, obe su stajale u jednu moju, a sada... Sada je jedna njena šaka malo manja od moje.

Oči su me zapekle od neprolivenih suza a ona je već uveliko plakala.
,,Tata?" kaže jedva čujno i nesigurno.
,,Kaži princezo..." na moje reči skoči sa stolice i poleti mi pravo u zagrljaj. Privukao sam je bliže i položio ruke na njena krhka leđa. Ona me obgrlila rukama oko struka i zaronila licem u moje grudi dok je jecala. Moj miš je plakao kao kiša i ja nisam mogao da se oduprem suzama pa sam i ja zaplakao.

,,Nemoj da me ostaviš..." kaže mi uplakano.
,,Neću, ne brini..." poljubim je u glavu i pomirišem je, Marija će doći svakog trena, moram dobro da upmatim miris moje devojčice.

Primetio sam da Marija i njen otac ulaze u kafanu i ostaju da nas gledaju sa vrata. Ona uplakana a on kipi od besa. Marija je došla do nas i pomazila Aleksandru po kosi a ova je odmah skočila kao oparena i odmakla se od majke.

,,Ne diraj me!" prodrala se iz petnih žila a mene su uši zabolele od glasnoće. Marija se odmah povukla par koraka unazad a ja sam prišao Aleksandri i ponovo je zagrlio.
,,Smiri se, ništa ti ne može dok je tata tu..."
,,Ona laže! Ona me laže, mene, sud, narod, sve!"
,,Koga sam slagala?" pita Marija ljuto sa sve prekrštenim rukama.
,,Sud! Rekla si da ja ne želim da vidim mog oca a nikada me nisi ni pitala, zapravo mi nikada nisi ni rekla da ideš na sud sa njim!" Aleksandra je nastavila da plače a u meni je nešto zaigralo, mnogo me je zabolelo kada su na sudu pročitali njenu izjavu da me ne želi u svom životu, ovo mi je sada kao melem na ranu čak i ako situacija nije ni malo naivna.

Marija je spustila glavu i uzdahnula a njen otac me je i dalje streljao pogledom. Ja nikada nisam imao toliko veliki problem sa samom Marijom koliko sam imao sa njim.
,,Marija uzimaj to dete za ruku i polazi!" konačno se i njen otac umešao ,,A ti... Ti ćeš da popiješ tužbu zato što si prekršio zabranu i prišao Aleksandri!"

Nisam ni stigao ništa da kažem, Aleksandra je u sekundi jednostavno proletela pored mene i dohvatila svog dedu za rever sakoa. On je ostao da je gleda u opštem šoku a ona je izgledala neuračunjivo.
,,Pokušao si da me napraviš ludom..." glas joj je više podsećao na režanje neke divlje životinje nego na ljudski govor. ,,Davao si iskaze u moje ime a uz njih lažirane psihijatrijske izveštaje. Je l' vi mislite da sam ja glupa? Da sam luda? E pa znate šta, jesam i glupa i luda. A znaš li zašto? Zato što sam prećutala sve što sam znala. Ćutala sam o tome da nameštate suđenje, da ste ga lažno optužili za nasilje, da lažirate dokaze, da ucenjujete sudiju, sve sam prećutala ali više neću da ćutim..."

Pustila je Marijinog oca i samo se srušila kao kula od karata. Celom svojom dužinom je ležala na podu ne pomerajući se. Marija i ja smo odmah pritrčali i pokušali da je probudimo. Mladen je doneo vodu da je polijemo ali ona i dalje nije reagovala. Podigao sam je u naručje i ondeo je do svog auta. Smestio sam je sa Marijom na zadnje sedište automobila i brzo krenuo ka kliničkom centru.

Glava mi je bila prazna, telo utrnulo. Ništa nisam osećao osim straha, straha za sopstveno dete. Grčevito sam stegao volan i duboko uzdahnuo dok sam jurio ka bolnici kao sumanut.
_______________________________________

Pesma: Nesanica