Tata

Drugo poglavlje - Tenzija

Aleksandra

Ja ovako više ne želim da živim, moj tempo života je jednostavno prebrz. Pola dana sam u školi, onda imam pripreme za takmičenje, treninge, čas pevanja i klavira. Onda, kada konačno uđem u kuću, jedem na brzinu i učim, u krevet ležem iscrpljena i bez volje za životom.

U zadnje vreme ne razgovaram puno sa ukućanima. Osećam neku tenziju među njima i želim da se klonim toga jer mi samo dodatno oduzima energiju. Znam i šta im je, moja majka uskoro ima suđenje sa mojim ocem. Uvek su takvi u tom periodu, oni mi nikada do sada nisu rekli da se sude sa njim ali ih ja prisluškujem pa tako i saznam.

Od kako sam shvatila da vode sudski proces sa njim, mislim da su imali preko deset ročišta. Ne znam puno detalja, samo da on ima potpunu zabranu da me viđa i da on hoće da obori tu presudu.

Strašno je što ja o mom ocu ne znam ništa, bukvalno ništa. Ne znam kako se zove, kako izgleda, gde živi, čime se bavi, ništa... Jedino što znam je da su me moji roditelji dobili jako mladi, tek što su završili srednju školu. Živeli su zajdno do mog trećeg rođendana i onda su se razišli u nikada gorim odnosima. Mama je dobila potpuno starateljstvo jer je njen otac predsednik suda i namestio je ishod suđenja. To je bilo tada, a danas nikome ne pada na pamet da donese presudu koja nije u korist ministarke unutrašnjih poslova.

Ohrabruje me činjenica da moj otac želi da me upozna, da bude deo mog života. Ti silni sudski procesi i mnogobrojne žalbe koje ulaže su dokaz toga.

Često se pitam kako izgleda, kakav mu je karakter. Moja majka je žena kratke plave kose, zelenih očiju i nižeg rasta. Ja za razliku od nje imam tamno smeđu kosu i plave oči i veoma sam visoka. Suprotnost mog i izgleda moje majke me navodi da se zapitam ličim li na svog oca. Jedno je sigurno, sa njim delim upornost.

Mnogo patim sa njim, još od malih nogu. Oduvek sam gledala drugu decu u svojoj okolini, njihovi očevi su dolazili po njih u školu, učili ih da voze bicikl, vodili ih na treninge i dolazili na školske priredbe, dok su kod mene bili samo mama, baba i deda.

Koliko je samo svađa bilo u kući zbog ove teme. Ja sama na njih troje. Prvo sam bila oprezna kada sam pokretala razgovore na tu temu, birala reči, način na koji ću da pitam... A onda sam ušla u pubertet, hormoni su podivljali, moje ponašanje postalo nepodnošljivo a nedostatak očinske figure sve izraženiji. Više nisam bila fina, svađala sam se, vikala, lomila stvari po kući, lupala vratima... Kada sam shvatila da mi to neće pomoći i da mi majka ništa neće reći, popustila sam u školi. Njoj su ocene uvek bile veoma bitne i odlučila sam da igram na tu kartu. Kada sam prvi put dobila jednicu u osmom razredu nastao je haos. Vikala je i mnogo se naljutila, dugo sam bila kažnjena. Pokušala sam ponovo sa svađama ali ništa. Od tada sam se povukla u sebe, smanjila sam komunikaciju sa okolinom i prestala da zahtevam odgovore i zadovoljila se konstantnim prisluškivanjem mame i dede dok razgovaraju o mom ocu.

Najviše od svega me zabolelo kada sam na dan male mature dobila veliki buket crvenih ruža. Moj tata mi ga je poslao, a baba ga je vratila. Čula sam njen razgovor sa kurirom, rekao je da je cveće poslato za Aleksandru Đorđević. Baba mu je rekla da ne poznaje osobu koja se tako zove i oterala ga. Prvo sam i ja pomislila da je čovek pogrešio, ja se prezivam Lukić, ali onda sam čula razgovor gde je deda mog oca nazvao idiotom i pitao odakle mu smelost da me potpiše njegovim prezimenom. To je bio jedini podatak o mom ocu, prezivao se Đorđević.

***

Napokon je zvonilo za kraj poslednjeg časa krenula sam kući. Na hodniku sam se našla sa najboljom drugaricom i krenule smo zajedno ka izlazu. Sofija i ja smo se upoznale u boks klubu, trenirale smo zajedno. Ona je kasnije napustila klub i nastavila da trenira plivanje a ja sam ostala na boksu. Mama je bila zgrožena mojim izborom sporta ali mene je opuštalo, nije mi bilo bitno da li tučem džak ili sparing partnera, samo da imam  u šta da udaram.

,,Danas nemaš pripreme?" pita me Sofija začuđeno jer skoro svaki dan ostajem posle časova.
,,Ne, hvala bogu. Profesorka je rekla da danas odmaramo, sutra je poslednja vežba i u petak takmičenje."
,,Uzbuđena si?"
,,Ne..." kažem malo smoreno a ona raširi oči.
,,Zašto?"
,,Ne znam, prošle godine sam bila prva, ove možda opet budem, možda ne, nije mi više toliko važno."
,,Pa dobro." rekla je kada smo izašle iz školskog dvorišta. Mene je Miki čekao na svom standardnom mestu, tačno preko puta školske kapije. Sofija je pogledala niz ulicu a onda i u mene. ,,Idem, ujak me čeka. Vidimo se!"
,,Ćao!" ona je otišla do jednog crnog skupocenog auta i ušla u njega. Sofijni roditelji rade u Švajcarskoj a ona i njen stariji brat Stefan žive sa ujakom. On je neki bogataš, vlasnik lanca hotela i poseduje salon automobila. Nikada ga nisam upoznala ali znam da je super tip. On nema svoju porodicu pa su mu Sofija i Stefan sve i ophodi se prema njima kao prema sopstvenoj deci.

Eh da ja imam nekog ovakvog....

Miki me je odvezao kući u kojoj je vladalo opšte rasulo. Mama i deda su se svađali a od babe nije bilo ni traga ni glasa.
,,On meni upropaštava život već deceniju i po!" moja majka se drala iz sveg glasa a ja sam po svom starom običaju stala do vrata kako bih čula o čemu se radi.
,,E pa za to si sama kriva Marija! Kada sam ti govorio da se ne petljaš sa njim ti mene nisi slušala, zbog toga smo u ovoj situaciji!" deda je takođe kipeo od besa.
,,Pa da, ja sam za sve kriva!"
,,Pa naravno da si kriva! Da nisi petljala sa njim još u srednjoj školi, sada bi živela normalno, sa nekim čovekom dostojnim tebe!"

Mama prvo ništa nije odgovorila, samo sam začula par teških koraka koji su razbijali tišinu. Malo sam provirila u nadi da me neće primetiti i ugledala majku koja se svom ocu unela u lice dok su joj oči sevale od besa.
,,Da nisam petljala sa njim..." prorežala je ,,Aleksandra danas ne bi postojala."
,,A sada si ponosna majka? Sada, kada ti je dete dijamant među cirkonima, a želela si da abortiraš nego ti ona budala nije dozvolila!" dedin ledeni odgovor me pogodio kao metak u grudi. Ne znam šta sam drugo očekivala, mama je imala 18 godina kada me rodila.

Uhvatila sam se za zid jer sam ostila kao da gubim tlo pod nogama. Bolela me svaka kost u telu, saznanje da me rođena majka nije želela bolelo je više nego bilo šta. Laganim korakom sa pošla napred, nije me bilo briga da li će me videti, želela sam samo da odem u sobu i umijem se.

,,Zlato..." začula sam majčin oprezni glas iza leđa ali se nisam okrenula, nisam ništa ni rekla. Samo sam produžila do stepeništa i otišla na sprat a onda i u svoju sobu. Po ulasku sam zaključala vrata i otišla u svoje kupatilo da se ispljuskam hladnom vodom i razbistrim misli.

Posmatrala sam svoje mokro lice u ogledalu potpuno mirna. Da se ovo dogodilo pre šest meseci, verovatno bih polupala kompletnu kuću, ali sada, sada sam naučila da stimulišem svoj bes. Kada sam izašla iz kupatila moja majka je lupala na vrata i dozivala me. Kao što rekoh, da se ovo dogodilo pre pola godine nikada joj ne bih otvorila vrata, ali sada hoću da bi me što pre ostavila na miru.

Okrenula sam ključ i otvorila vrata. Moja majka je stajala ispred, sva bleda i preplašena a Miki je trčao kroz hodnik spreman da razvali vrata da ih ja nisam otključala.
,,Kaži Marija, šta te muči?" rekla sam tonom koji je odavao nadmenost i prezir.
,,Jesi li dobro pile?"
,,Kao prvo, ja imam ime, ono glasi Aleksandra. Kao drugo, ja sam odlično." moje reči su bile odsečne a ton autoritarivan.
,,Pa zašto si onda zaključala vrata?"
,,Da bi nepoželjne persone ostale ispred njih." rekla sam i lagano zatvorila vrata dok je moja majka ostala da zuri u njih.