Tata

Deveto poglavlje - Tačka pucanja

Marija

Igor je izleteo iz kuće, ljut i prestravljen. Aleksandra je bila drčna i bezobrazna prema njemu od samog početka ali niko nije očekivao da će onako nasrnuti na njega.

Ponovo...

Sela sam na stepenište ispred ulaznih vrata i zabila lice u šake. Počela sam besno da dišem. Konačno pronađem normalnog čoveka, zbližim se sa njim, dovedem ga kući da upozna moje roditelje i moju ćerku a ona mu zamalo polomi ruku. Znala sam da se ovo neće dobro završiti čim se Aleksandra onako nasmejala kada je videla Igora ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga onako napasti.

Ustala sam i besno krenula ka njenoj sobi, neće se ona više ovako ponašati. Uletim unutra a ona sedi sa nogama podignutim na sto i rukama na potiljku i gleda me sasvim opušteno.

,,Šta ti misliš ko si!?" viknem a ona ne reaguje, samo me gleda.
,,Čemu dreka Marija?" kaže sasvim mirno a ja još više pobesnim.

Aleksandar se isto ovako ponašao. Krv nije voda...

,,Čemu dreka!? E pa sada ću da ti objasnim!" nisam mogla da se iskontrolišem, prišla sam joj i ošamarila je. Glava joj se okrenula u stranu od udarca, ponovo nije reagovala, samo je gledala pravo. A onda joj se pogled produbio...

Spustila je noge na pod i okrenula glavu ka meni fiksirajući me pogledom. Polako se podigla sa stolice i stala ispred mene. Njene plave oči su se caklile od besa koji se spremao da izleti iz nje. Kada je bila mala i nestašna, povremeno sam je ovako kažnjavala i uvek je samo plakala posle toga ali sada suzama nije bilo ni traga, samo suvi bes. Istom brzinom kao i kada je ščepala Igora, njena ruka se našla na mojoj vilici a moja leđa uz zid. Taj pogled mi je bio jako poznat, Aleksandar je imao isti kada smo se svađali. Jedina razlika je bila što on nikada nije bio nasilan, čak i ako sam ga optužila da jeste...

,,Sada i više nikada..." Aleksandra je prorežala a meni su se noge odsekle. Uplašila sam se sopstvenog deteta. Moja mala nežna devojčica je postala agresivni manijak za jednu milisekundu. Žile na vratu su joj iskočile i jasno se ocrtavale, njena ruka je grčevito držala moju vilicu i nije bilo mogućnosti da se otrgnem a da mi ne slomi zube. Jedino što mi je ostalo je da se pomolim bogu da joj se vrati razum pre nego što učini nešto zbog čega će se kasnije kajati.

Aleksandra

Kada sam bila mala ovo je možda i prolazilo ali sada nikako. Nikada više u životu neću dozvoliti nekome da fizički nasrne na mene a da prođe nekažnjeno, pa čak i da je to moja rođena majka.

Da li je ovo bilo pogrešno i preterano? Verovatno da.
Da li me je briga? Apsolutno ne.
Pustila sam je a ona je skliznila niz zid i ostala da sedi na podu. Gledala me prestravljeno a ja sam odlučila da je ovo kraj.

,,Nikada me nisi poštovala, nisi marila za mene, moje potrebe i osećanja. Uvek si bila tu a zapravo te nikada nije bilo." gledala me ćutke sa očima punim suza. Okrenula sam se i uzela borbicu i kožnu jaknu.
,,Gde ćeš sad?" pita me kroz jecaj.
,,Idem da se izduvam." rekla sam mirno i izašla, ako se budem opet posvađala i otišla bez reči, tražiće me policija i državna bezbednost. Izašla sam iz kuće i projutila kroz dvorište a zatim i kroz ulicu. Morala sam da odmaknem od kuće pre nego što obezbeđenje krene za mnom. Uletela sam u prvi taksi i krenula u život.

Otišla sam do jednog noćnog kluba. Još s ulice se čula muzika i žamor razgovora, sada je jedini problem bio kako ući unutra. Pošla sa ka ulazu u nadi da mi neće tražiti ličnu kartu i onda sam odahnula. Ispred vrata je stajao čuvar kog znam iz boks kluba, jednom je sparingovao da mnom.

Lagano prođem i usput se pozdravim sa njim a onda se nađem u prostranom mračnom prostoru u kome je jedini izbor svetlosti neonska svetla koja lutaju svuda unaokolo. Muzika je bila glasna a ljudi svuda oko mene.

Moja majka me je oduvek slušala i gledala ali nikada ništa nije čula niti videla, zato će noćas celi Beograd čuti i videti ko je Aleksandra Đorđević

Sela sam za šank i naručila dve dunje. Trebalo mi je nešto da se prvo zagrejem. Te dve rakije sam ispila za sekund pa sam prešla na suvi martini jer sam želela da zaboravim sve što se tog dana izdešavalo.

Ispraznila sam tu jednu čašu i nisam osećala ništa, kao da sam popila vodu. Nisam dobila očekivani napad toplote i težinu u glavi već nagon da ustanem sa barske stolice i igram. Poslušala sam svoje telo i otišla na plesni podijum. Muzika je bila dobra ali i preglasna, to mi se dopalo. Želela sam da ništa ne čujem, ne vidim i ne osećam i to se desilo. Igrala sam sama za sebe, ne mareći da li će me neko videti, da li će me slikati i obajiviti slike svuda. Zapravo, to sam i želela, želala sam da osvanem na drustvenim mrežama i u novinama. Neka svet čuje i vidi kako se ponaša ćerka Marije Lukić.

Razni momci su prilazili ali sam ih sve gurala od sebe i nastavila da ludujem. Previše malo sam popila da bih bila pijana, ali sasvim dovoljno da se opustim. Međutim, sav uneti alkohol je ispario kroz pola sata ludog plesa i ponovo su se vratile slike od kojih sam bežala.

Ćelavi ljigavac, šamar, moj otac i Stefan u ringu, fotografije, njegova kuća, sef u dedinoj kancelariji....

Dah mi je postajao sve teži a atmosfera nepodnošljiva. Glava me boli od muzike u kojoj sam do malo pre uživala. Plaćam piće i odlazim odavde. Izašla sam ispred kluba i konačno udahnula svež vazduh.

Gde ću sad?

Pogledala sam na sat, tek je bilo 23h. Neću se vratiti kući do zore sigurno, još uvek nisam u stanju da se raspravljam sa mojima.

Skadarlija nije daleko...

Pogledala sam u štikle na svojim nogama i rešila da ću prošetati u njima par ulica dalje, a onda ulazim u prvu kafanu i oduzimam se. Više me ništa ne zanima...