Tata

Peto poglavlje - Bol

Sofija

Stefan i ja smo oboje bili kod kuće toga dana, ja sam gledala film a on je spremao maturski rad iz srpskog. Ujak nije bio kod kuće jer je imao neka važna posla oko hotela pa smo bili sami sa Darom, kućnom pomoćnicom.

Naš ujak je vlasnik lanca hotela i salona luksuznih automobila. Ima 35 godina, veoma je lep i pamet ali se nikada nije ženio. Život je posvetio poslu i nama, jako je bogat ali se ne eksponira u javnosti pa o njemu nema da se pronađe ništa u medijima. I pored svog tog bogatstva, on je ostao nekako skroman. Nemamo poslugu niti obezbeđenje, samo Daru koja kuva i čisti ali je i ona sada već deo porodice. Stefan i ja živimo sa njim u njegovoj velikoj kući jer naši roditelji žive i radu u Švajcarskoj. Tamo su se zaposlili kada smo nas dvoje već uveliko išli u školu i nisu želeli da nam menjaju način života i rutinu na koju smo navikli.

Ja bezuslovno volim svoje roditelje, ali moj ujak je uvek bio nekako prisutniji u mom životu od njih. Oni su uvek ozbiljni i vode se pravilima a on je opušteniji, moderniji, čak je oduvek insistirao da ga zovemo po nadimku. I Stefan i ja možemo da razgovaramo sa njim u vezi bilo čega. Često smo ga propitivali zašto se nije oženio, zašto ne izlazi i ne pokuša da nađe sebi neku ženu? A od njega svaki put ista reakcija, uzdah, tužan osmeh i još tužniji pogled.

Moje srce je već poklonjeno jednoj posebnoj osobi. - njegov odgovor je uvek ovako glasio.

***

Predveče, moj ujak se vratio kući. Stefan i ja smo u tom trenutku gledali TV u dnevnoj sobi i ostali smo zatečeni kada je ušao u kuću.

Hodao je polako i nevljono, izgledao je krajnje beživotno, kao živi leš. Kravata mu je bila razlabavljena a košulja polu otkopčana. Lice tmurno i otečeno sa i dalje suznim očima. Pogled mu je bio prazan, povređen. Od kako je ušao, kućom se ispunio miris alkohola pa smo zaključili da je pijan.
,,Aco?" pozvala sam ga pažljivo a on je samo odmahnuo glavom i krenuo uz stepenice.

Oboje smo pošli za njim, otišao je u svoju spavaću sobu i zatvorio vrata za sobom.
,,Aco!?" Stefan ga je pozvao kucajući na vrata.
,,Jesi li dobro?" pitala sam jer nije izgledao ni malo dobro.

Nije bilo odgovora, samo sablasna tišina. Stefan se uhvatio za kvaku u nameri da otvori vrata ali su bila zaključana. Dok smo ga dozivali, iz sobe se začula lomljava stakla. Panika je rasla u nama pa me je Stefan odgurnuo od vrata i razvalio ih.

Aca je stajao na sred sobe gledajući u papir koji je držao u rukama. Bio je bosih nogu, bez sakoa i kravate i podvrnutih rukava košulje. Stefan ga je oprezno gledao a ja sam se osvrnula po sobi da bih videla šta se razbilo. Na belom zidu iznad kreveta je bila velika braonkasta fleka. Na krevetu su bili komadići stakla koji su ostali usled lomljenja flaše alkohola.

,,Aco, šta se desilo?" pitam pažljivo a on odloži papir na komodu i nasloni se na nju.
,,Ništa, propao mi je jako bitan posao." kaže gledajući u pod.
,,Je li to bilo nešto mnogo važno?" pita Stefan.
,,Za posao i ne, ali meni lično jeste." izusti a onda napravi jedan gipki korak ka prozoru i prođe rukama kroz kosu boje čokolade. ,,Deco, sve je u redu, ne morate da brinete toliko. Dobro sam, malo sam se razočarao ali sam dobro." osmehne nam se, onako na silu. Videlo se da nije dobro, kristalno plave oči mu se cakle od suzdržavanja suza.

Izašli smo napolje i ostavili ga samog da se malo dovede u red. Brinem se za njega, i Stefan se takođe brine ali ono što je sigurno je da je naš ujak odgovoran čovek, tvrdoglav i uspeće u svemu što naumi, to mu je u krvi.