Tata

Trinaesto poglavlje - Donor

Aleksandra

Čim otvorim oči zapljusne me jaka svetlost. Odmah okrenem glavu i stranu i trepćem pokušavajući da se naviknem na jako svetlo. Kada mi se vid malo razbistrim ugledam stalak za infuziju i ormarić sa raznim lekovima. Pokušavam da se setim kako sam ja završila u bolnici ali mi ništa ne pada na pamet, poslednje čega se sećam je da sam se posvađala sa majkom.

Kaži princezo?

Setim se glasa svog oca, zagraljaja,  kafane, kluba, šamara... Osvrnem se oko sebe i shvatim da nema nikoga.

Nije me valjda ostavio sa njima?

Sklonim prekrivač i naježim se kada shvatim da me je neko presvukao u pidžamu. Krenem da ustanem i shvatim da mi u ruci stoji cevčica za infuziju i štipaljka kardiograma. Iščupam prvo infuziju a zatim i uređaj za prikazivanje rada srca. Nešto je zapištalo a na monitoru se prikazala ravna crta.

Jebiga

Ustala sam čim sam počupala sve cevčice i kablove koje su mi prikačili. Napravila sam jedan korak ka vratima i osetila oštar bol u leđima, u visini bubrega.

Nije prošao ni minut od kako sam ustala a u sobu su uleteli doktor i naravno moja baba, ništa bez načelnice kliničkog centra... Odmah za njima su uleteli moji roditelji, zajedno, prestravljeni...

Napravila sam težak pičvajz čim njih dvoje uspehavju da dišu isti vazduh a da se ne posvađaju...

,,Dobro si mila?" baba me pita sa očiglendim olakšanjem.
,,Da... Šta ću ja ovde?"
,,Onesvastila si se." kažem mi majka dok oprezno prilazi.
,,Hajde da se vratiš u krevet." baba i majka me vrate nazad i onda baba i doktor izađu iz sobe a ja ostanem sama sa majkom i ocem.

Gledamo se a niko ništa ne progovara. Oni izgledaju čudno, majka je stegla moji ruku i gleda u jednu tačku a tata ima stegnuto držanje.
,,Šta se dešava?" pitam jer ne mogu da podnesem da ne znam šta se događa. Oni se prvo pogledaju a onda mama pogleda sa suznim očima.
,,Slušaj zlato, stvari će se dosta promeniti u buduće..."
,,Pustićeš me da viđam tatu?" pitam sa nadom a ona se rasplače. Ustala je s kreveta i otišla do prozora kako bi se malo smirila.

Pogledala sam u oca koji me je gledao nedokučivo, a ja njega upitno. Seo je na krevet pored mene i uhvatio me za ruku.
,,Naravno ljubavi, provodićemo puno vremena zajedno ali nije u tome stvar..."
,,Pa u čemu je?" pita već umorno jer ne mogu više da se igram pogađanja sa njima.
,,Mila... Oba bubrega su ti prestala sa radom, zato si se onesvestila." jedva izgovori a ja se ukočim. Stegla sam njegovu ruku što sam jače mogla dok sam pokušavala da procesuiram informaciju koju sam upravo dobila.
,,Bolesna sam?" pitam tiho a on mučno klimne glavom.

Osetila sam slanoći suza koje su tekle niz moje obraze i zalutale do usana. Taman sam dobila oca i onda nova prepreka, novi problem.
,,I šta sad?" pitam pokušavajući da ostanem mirna.
,,Transplantacija." kaže moj otac u trenutku kada moja majka prilazi i jako me grli. Tata mi je prišao s druge strane i pridružio se zagrljaju a ja sam zajecala u njihovom naručju.

Aleksandar

Stajali smo u hodniku i čekali da se Aleksandra probudi kada su doktor i Marijina majka dotečali i rekli nam da je srčana radnja prestala. Nisam osetio ništa u tom trenutku, kao da sam otupeo, samo sam se zaleteo ka njenoj sobi i odahnuo kada sam je video da stoji i gleda u nas kao da smo poludeli.

Najmučnije mi je bilo što sam morao da joj ispričam ono što smo saznali kada su stigle analize. Njeni bubrezi skoro da uopšte i ne funkcionišu, jedini način da ona vodi normalan život je transplantacija. Ako ne pronađu adekvatnog donora, moraće da ide na hemodijalizu do kraja života a ja to ne mogu da podnesem. Ne želim da se moje dete više muči, dovoljno je patila.

Odmah sam zatražio da se na meni urade svi testovi, ukoliko se ispostavi da sam kompatibilan, daću joj jedan svoj bubreg. Dugujem joj to, dugujem joj normalan i srećan život...

Marija i ja smo se dogovorili da ćemo, kada se ovo završi, prepustiti Aleksandri da odluči gde želi da živi i kako ćemo oragnizovati vreme sa njom.

Sada, sedimo svi zajedno u njenoj bolničkoj sobi i plačemo kao deca. Ne znam koliko dugo smo bili tako zagrljeni i uplakani ali Marijina majka nas je prekinula kada je ušla u sobu. Stala je i gledala nas sa nekom posbenom iskrom u očima i smeškom na licu.
,,Aleksndre, stigli su rezultati." kaže a ja se uspravim spreman da čujem rečenicu koja će pormeniti naše sudbine.
,,I?" Marija pita tiho dok i dalje grli uplakanu Aleksandru.
,,Ti si idealan donor."
,,Šta?" Aleksandra drekne a ja je odmah uhvatim u zagrljaj i poljubim je u teme.
,,Ozdravićeš bebo." kažem joj tiho a ona nastavi da plače.

***

Otišao sam do kuće da uzmem neke stvari. Detaljno su me pregledali i zakazali smo operaciju za sutra ujutru. Dok sam izlazio iz bolnica, Marijina majka me je presrela i zagrlila. Plakala je i zahvaljivala mi se iznova i iznova. Razmišljao sam o njoj, ona mi nikada ništa loše nije rekla, čak naprotiv. Kada se Aleksandra rodila tajno je dolazila kod nas da je vidi i pomogne Mariji.

Ušao sam u kuću i otrčao u sobu da uzmem lične stvari koje će mi trebati. Zapravo, meni je potrebna samo jedna stvar, slika. Moja majka i Sofija su me usput propitivale i pomogle mi da spakujem jednu malu torbu sa dokumentima i ličnom higijenom. Taman da izađem iz kuće Marija mi šalje poruku.

Aleksandra traži svog pingvina, možeš li joj poneti?"

Aleksandrica i njen mali plišani pingvin, kada je bila mala stalno se uspavljivala uz njega. Vratio sam se u kuću i uzeo igračku i onda pošao put bolnice.