VIŠNJIČICA U BEOGRADU

𝐔𝐕𝐎𝐃

- Molim?! Opet crveno? Pa ovo nije normalno! - pobesnela devojka udari šakom o volan. - Nisam ni mesec dana u Beogradu, a već su mi dokurčile ove saobraćajne gužve! - nastavi se raspravljati sa sobom, kada je naglo trgne sirena automobila iza nje, koji joj je suflirao da krene, jer se na semaforu upalilo žuto svetlo.

Besnija nego maločas, devojka spušta prozor, proviri iz njega, te se okrene ka nestrpljivom vozaču iza sebe.

- Šta pa ti 'oćeš koj' moj?! Šta trubiš? Vidiš valjda da je žuto, ćorčo ćoravi! - izvikala se mašući rukama u pravcu crnog, blindiranog audija, pa se potom vratila na mesto, nastavivši svojim putem.

- Ja ne verujem kakvi sve debili imaju dozvolu danas! Seo u audija i misli da je ceo svet njegov! 'Oćee batoo. Al' malo morgen, znaš? - ljutito nastavlja svađu, zamišljajući lik vozača-trubača naspram sebe.

- Ma! Sve bih ja to po kratkom postupku. Samo fik i gotovo! - odglumi desnom rukom potez makazama, dok levom drži volan.

Sledećeg trenutka njene noge su bile u pitanju. Morala ih je istovremeno spustiti na kočnicu kako se ne bi zakucala u crni auto, koji joj se niotkuda preprečio na putu. Oba automobila sada su se nalazila u zaustavnoj traci, a prva je iz svog, naravno, izletela devojka.

- Šta je bre ovo danas, aman više?! - mahala je rukama u vazduhu nervozno i ljutito, čekajući osobu iz blindiranog vozila da istupi pred nju.

U narednoj sekundi to se i desilo.

Najpre su se vozačeva vrata sasvim lagano i graciozno otvorila. Potom je tlo dotakla leva brendirana muška cipela, a za njom i desna. A kako se devojčin pogled penjao nagore po ovom nepoznatom muškarcu, tako je na njemu uočila i veoma skupo odelo. Zatim je na red došla njegova visina, zbog koje je najverovatnije umislio da poseduje čitav svet, a koja nije bila ništa manje zadivljujuća od širine njegovih ramena. Na levom ručnom zglobu caklio mu se rolex sat, a kada se napokon okrenuo licem ka njoj, ukopala se u mestu, uvidevši da nosi crne naočare za sunce.

U najmanju ruku podsetio ju je na nekog telohranitelja-ubicu, sav tako ogroman, uglađen i hladan. Ali onda joj je prišao za par koraka i obratio joj se.

- Khm, šta to imamo ovde? Jednu minijaturnu, ljutitu Nišlijku? - nasmešio se vrlo sitno uglom usana, bacivši pogled na tablice njenog mint zelenog Punta.

- Kome bre ti ''minijaturna''?! - uprči se Nišlijka poput nekog narogušenog petla, pa priđe tada i ona njemu za par koraka.

Toliko su se približili jedno drugom da je prostor među njima bio sveden na minimum minimuma. Momak od 1,90m naspram devojke od 1,65m. Apsolutno komičan prizor za svakoga ko bi ih gledao sa strane, zar ne? Ali jednom od njih dvoje trenutno ni najmanje nije bilo do šale i smeha.

Pogađajte kome?

- Hahaha! Pa zar nisi minijaturna, je li devojčice? - zasmejao se mladić. - Viđao sam barske stolice, koje su bar za pola metra više od tebe. - nastavi da je zadirkuje, ne skidajući zabavljeni osmeh s lica.

- Ha-ha! Vau! Humor ti je na nivou jednog ''Kursadžije''. Bravo! - zatapše mu ironično. - A držanje i stav u stilu gorile Ozrena Soldatovića! - odmeri ga s podignutom obrvom, misleći na njegove crne sunčane naočare.

- Ozren Soldatović? Ahahaha! - zasmeje se momak ovoga puta od srca. - Drago mi je da si i ti ljubitelj kultne nam serije ''Srećni ljudi''. A pod ''gorilom'' pretpostavljam da misliš na Rokija?

- Jeste, bravo! Tri bambija za tebe! - nakezi mu se sarkastično. - Nego mani me s tim praznim pričama sada. Bolje govori zbog čega si mi preprečio put, pa da se rastajemo polagačke. Imam ja pametnija posla od pukog čavrljanja ovde sa tobom.

- Polagačke? Je l' to neki južnjački izraz?

- Ma nemam ti bre pojma! Moji u kući su uvek tako govorili...

- Ah da! Tu je i čuveno ''bre''. - ponovo se nasmeje.

- 'Alo dečko! Bolje pričaj što si me zaustavio, umesto što me gledaš tu i iščuđavaš se na svaku moju reč kao da sam osmo svetsko čudo! - ovoga puta se čak toliko osilila da ga je sasvim legitimno ćušnula pesnicom u grudi.

Ali pre nego što je uspela da tu istu pesnicu vrati k sebi, zgrabio ju je za ručni zglob i time joj onemogućio svaki dalji pokret tom rukom. Potom je skinuo sunčane naočare i napokon se uozbiljio, zagledavši se dugo u njene prozirno plave oči.

- Samo sam želeo znati ko dođavola još uvek vozi ovu krntiju od automobila, a ujedno i kakva je to ženska osoba koja toliko psuje usred Beograda. Nisam odmah spazio tablice, ali sada kada jesam sve je puno jasnije. - reči su se poput nekog valjka tako glatko i tiho kotrljale sa njegovih usana, što je u ovoj maloj buntovnici izazvalo neki krajnje neobičan osećaj u stomaku.

Ah, kako se samo jedan posve umišljeni šarlatan tako brzo transformisao u jednog iznenađujuće seksipilnog muškarca?

Nije joj čak bilo ni bitno ŠTA je izgovorio. Ona je ostala paralisana NAČINOM na koji je to izgovorio. I zbog toga je samo bez prestanka treptala, osećajući vatru kako polagano nadolazi ispod njene kože. Baš na onom mestu gde se trenutno njegova snažna šaka spaja sa njenom ženstvenom i sitnom.

- Khm! - nekako se trgne iz transa, te se uspešno izvuče iz njegovog stiska i pomakne za dva koraka unazad. - Dobro i? To je to? Samo to si hteo? Ništa drugo?

Na to je blago suzio pogled i suptilno je odmerio od glave do pete.

Valovita kosa u boji mahagonija bila joj je pokupljena u rep na vrh glave, dok su sa obe strane njenog lica visili neposlušni pramenovi. Upečatljiva boja njenih očiju davala je predivan kontrast takvoj kosi, a boja ruža na njenim punašnim usnama bila je samo za nijansu tamnija od kose. Lepršava haljina od tananog teksasa vijorila joj se oko kolena usled blagog povetarca, a na sve to nosila je obične bele, malo isprljane starke i preslatko rumenilo u obrazima.

Baš je simpatična. - pomislio je mladić.

Ali je takođe bio savršeno svestan da je baš takvu najverovatnije nikada ne bi ni pogledao, da se nije ponašala tako kako se ponašala.

Ah, te Nišlijke. Zaista ima nešto intrigantno u njima...

- Da, to je to. Samo to sam hteo... - odgovori joj naposletku, jednim veoma mirnim i pristojnim tonom.

- Okej. Onda se ovde rastajemo. Neću ti reći da mi je drago što smo se upoznali, jer ne volim da lažem. Ali ti bar mogu reći da se nadam kako se više nikada nećemo sresti! Eto, to ti je od mene Roki! Baj baj! - mahne mu uz usiljeni kez i vrati se do svog auta.

- Hej čekaj! Mogu li bar da znam tvoje ime?! - doviknuo je za njom, a da ni sam nije znao zašto.

Sela je u auto, krenula, a onda znatno usporila dok ga je zaobilazila i samo mu kroz spušten prozor dobacila jedno kratko : ''Sanjaj''.
Nakon toga odvezla se svojim putem, a on je još koji trenutak ostao da stoji zbunjen i zakopan u mestu. Tek kada se opasuljio vratio se i on u svoja kola, te konačno otišao.

Njena poslednja reč i to u zapovednom tonu, urezala mu se baš duboko u mislima, pa je već sada znao da će je i te kako sanjati...

A s obzirom na boju njene kose, u svojim mislima nazvao ju je VIŠNJA...

---