Promena mesta stanovanja.
Prelazak iz manjeg grada u metropolu.
Novo okruženje, novi ljudi.
Drugačiji mentalitet, drugačije navike.
I jedna voćkica u svemu tome.
Kako će se mlada i svojeglava vaspitačica snaći u toj priči?
Da li će se izboriti za sv...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
KRISTIJAN🦜
Lepo je raditi u porodičnoj firmi, imati siguran posao i obezbeđenu budućnost još u svojim dvadesetim godinama. Međutim, kada stignete u tridesete, kao ja, malo po malo počinje da vam smeta što zbog tog istog porodičnog posla čak ni jedan dan u nedelji nemate slobodno!
Slavimir Stamenković Slavko, jedan je od najuglednijih, a verovatno i najbogatijih biznismena u Beogradu. Sve što ima stekao je isključivo sam, bez ičije pomoći, pa zbog toga često ume biti sitničav i škrt. Kako on kaže svaki dinar zaradio je teškom mukom i zbog toga mu ne pada na pamet da prosipa novac na svakakve koještarije.
Naravno, kada mu ja kažem da platiti iskusnog i veštog automehaničara nije nikakvo bacanje para, već neophodna stavka, on se žestoko naljuti. Zbog toga mu najčešće ja obavaljam taj posao, za koji niti sam plaćen, niti sam se školovao.
Ali šta ću? Ćutim, trpim i radim šta mi se kaže, jer je on ipak moj poslodavac.
I moj otac.
Ali to mi se nekako pored svega ostalog čini potpuno nevažnim.
Bar se veličanstveni Slavko trudi da se tako osećam. Po njegovom mišljenju biznis je bitan. Porodica? I ne baš toliko. Verujem da ga je moja majka zbog toga i ostavila kada smo sestra i ja imali tek deset godina. Sva sreća pa se makar ona spasila od njega i sada uživa kraj čoveka koji nema puno para, ali je zato beskrajno voli i poštuje.
Hristina i ja živeli smo sa njima do svoje osamnaeste godine, ali tada je otac uzeo mene pod svoje, zaposlivši me u svojoj firmi, dok je sestra ostala sa majkom. Svemoćni Slavko odmah mi je kupio stan i auto, a jedino što je tražio od mene bilo je da završim fakultet. U to vreme takav stil života činio mi se bajkovitim. Ali kako su se godine nizale shvatio sam da će mi svaka stvar koju je otac učinio za mene, kad-tad izaći na nos.
I bio sam u pravu...
Ah, te životne priče. Svega i svačega ima na ovom svetu...
Nego da se vratimo mi u sadašnjost.
Taman sam u nekim popodnevnim časovima završio sve što mi je moj dragi otac tražio za danas, IAKO JE NEDELJA, i uputio se kući, kada mi je telefon zazvonio.
- Huanita? Šta je bilo bundevice? - javim joj se uz osmeh, znajući da me uglavnom zove iz veselih razloga.
- Jao, Kićo, pomagaj brate kako znaš i umeš, inače ćemo izginuti!
- Molim? Ko će izginuti? I šta se dešava? Lepo mi sve objasni...
- Ma Višnja i ja se vraćamo sa imanja kući. Ali u ovoj njenoj šklopociji nešto žešće lupa! Objasni joj molim te šta to može biti i kako da ga popravi da bezbedno stignemo, a kasnije dođi kod nas da lično pogledaš šta je u pitanju. Molim te ko Boga! Evo ti ona na telefonu! - izdeklamuje mi zadihano i zabrinuto, a meni se na sam pomen njene drugarice, kao po naređenju, usne izviju u smešak.
