Promena mesta stanovanja.
Prelazak iz manjeg grada u metropolu.
Novo okruženje, novi ljudi.
Drugačiji mentalitet, drugačije navike.
I jedna voćkica u svemu tome.
Kako će se mlada i svojeglava vaspitačica snaći u toj priči?
Da li će se izboriti za sv...
Nije mi pomogao ni hladan tuš, ni druženje sa samim sobom, ni gledanje krimi dokumentaraca do ranih jutarnjih časova. Ništa mi nije pomoglo da makar i nakratko izbacim iz glave tu bahatu voćkicu!
Dođavola, Višnja! Šta si mi to učinila?
Zbog toga sam na kraju rešio da ne idem protiv sebe. Raspitaću se malo detaljnije o njoj. Prići ću joj polagano, baš kao što predator prilazi svom plenu, a onda ću učiniti sve da i ona mene poželi. Isto ovoliko, koliko ja trenutno želim nju. A onda će sve teći glatko.
Spetljaćemo se na jednu noć, rešiti se ove enormne seksualne napetosti među nama, i nakon toga nastaviti svako svojim putem. Kako to inače i biva.
Drugi izlaz iz ove situacije ne vidim.
Došavši do tog zaključka, mozgao sam uz jutarnju kafu šta, kako i kada da joj priđem. Gde je mogu videti još danas? A onda kao da mi je sam Bog poslao znak, pogled mi pada na fotografiju mog sestrića, koja mi stoji uramljena pored TV-a.
- Čekaj, čekaj. Viktor ide u vrtić gde radi moja Huanita Virhensita. A ona radi sa... Bingo! Anita i Višnja rade zajedno! Ha! Kako se toga nisam ranije setio?
Nakon takvog prosvetljenja odmah sam nazvao svoju rođenu sestru, Hristinu, i pitao je da danas ja odem po njenog sina u vrtić. Na početku se zbunila što joj to tražim, ali lako sam je ubedio rekavši da danas imam slobodan dan i da želim svog sestrića odvesti na sladoled.
Glupo je i verovatno detinjasto što njega koristim za svoje uvrnute planove, ali taj đavolak me stvarno obožava i znam da će mi se obradovati. Uostalom, on će dobiti priliku da pojede omiljeni sladoled, a ja priliku da vidim omiljenu voćkicu.
Win-win situacija, ako mene pitate.
Sproveo sam svoj plan u delo i bilo je i više nego vredno truda. Čim sam je ugledao na vratima, kako izvodi Viktora, neka prijatna jeza prostrujala mi je duž cele kičme i izmamila mi osmeh na lice.
Baš je slatka u radnoj uniformi.
Kosa joj je bila pokupljena u neurednu punđu na vrh glave, prodorno plave oči uokvirene crnom maskarom, a punašne usnice bile su joj bez karmina, a opet tako primamljive i sočne na izgled.
Jedva čekam da ih ponovo okusim. Tačnije, i sada se jedva suzdržavam da to ne učinim, pred svim ovim ljudima ovde!
Mada, ipak priznajem da me je u trenutku zatekla rečenicom o mom ocu i bezobraznim nazivanjem mene njegovim šegrtom.
Čemu tako niski udarci, je li Višnjičice?
Na sreću, brzo sam se snašao i matirao je, te izveo svog sestrića otuda i odveo ga u našu najdražu poslastičaru.
- Kakav je sladoled, šampione? - upitam ga s osmehom, dok mu rukom blago raščupam tršavu kosicu.
- Hladan. - odgovori iskreno i nastavi da jede.
- Hahaha! Da, verujem da jeste. - nasmejem se od srca i u trenu shvatim da možda od njega mogu saznati još nešto o Višnji.
Deca u tom uzrastu su brutalno iskrena i sva dešavanja oko sebe upijaju poput sunđera. Tako da je vrlo moguće da će mi moj sestrić reći istinu šta god da ga o njoj pitam.
Pa, da počnemo.
- Je li, šampione. Da te pita uja nešto...
- Pitaj. - nastavi sa mljackanjem, ni ne pogledavši me.
- Ova tvoja vaspitačica... Višnja...
- Ujo, znaš, ona se samo tako zove. Nije stvarnićko voće. Samo ime. Tako nam je rekla kad je došla. - slegne ramenima.
- Hehe, znam lave moj. Nego, možeš li mi nešto više reći o njoj? Je l' dobra sa decom?
- Uu jeste! Baš je dobra. Zadaje nam prelepe zadatke i igre. I stalno nam crta nešto. I često nas izvede u dvorište, i juri se sa nama. - objašnjava mi, pun entuzijazma.
- Zar druge tete ne rade to isto? - upitam zbunjeno.
- Pa, i ne baš. Neke nas puste da radimo šta hoćemo i onda samo viknu kada je vreme za jelo ili spavanje.
- A Višnja ne viče?
- Ma nee! - zakikoće se. - Višnja nas uvek lepo zamoli i obeća nam da ćemo se posle obavljene obaveze lepo igrati. Eto takva ti je ona.
- I baš uvek ispuni obećanje? - začkiljim.
- Baš uvek! Višnja je najbolja! I ima najvoćkastije ime. Zato je sva deca vole.
- Hm... Super. To je baš lepo.
Zaćutimo nakon toga kao dvojica odraslih muškaraca i u tišini nastavimo jesti svako svoju poslasticu.
Dakle, odlična si u svom poslu Višnjičice? Lepo. I jedan veliki plus je to što te deca vole.
Zbog toga te samo još više želim...
...
Proveo sam divno popodne sa svojim sestrićem, a potom ga vratio kući. Ali ono čemu se ni najmanje nisam nadao je to da ću u sestrinoj kući zateći svog oca. Sav gord i ubeđen da je centar sveta, sedeo je u fotelji, pušio tompus i uživao u pažnji koju mu je posvećivala Hristina.
Malo joj je sopstvenih obaveza, pa još mora i oko ovog snoba da obigrava!
- Dobro veče sine Kristijane. - obrati mi se podbadačkim tonom čim kročim u dnevni boravak.
- Šta ti tražiš ovde, Slavimire? - upitam ga oštro.
- Potražio sam te kod sestre, jer si čitavog dana bio nedostupan na telefonu. Zabrinuo sam se da ti se nije nešto desilo. - podsmehne se, otpuhnuvši gust dim u vazduh.
- Khm. Hristina, možeš li, molim te, da odvedeš Viktora u njegovu sobu? Oznojio se od trčanja, pa da ga presvučeš? - zamolim sestru da skloni dete, kako ne bi slušalo šta sve imam da kažem ovom ovde čoveku.
Ona mi na to samo klimne glavom i uzme Viktora, koji dobaci po jedan poljubac meni i svom dedi, pre nego što nestanu iz našeg vidokruga.
Nije Slavimir nikakav deda, baš kao što Hristini i meni nije bio nikakav otac. Ali Viktor je još jako mali, pa ne shvata kakav samoživnik je taj čovek, koji ga viđa svega par puta godišnje.
Ovo danas je vanredna situacija.
A Hristinin muž, Jovan, radi u vojsci, pa je trenutno na terenu. Tako da sam siguran da smo gospodin Slavko i ja sada sasvim sami, makar u prostoriji. I svestan sam da ovo nije ni mesto ni vreme, ali neke stvari moraće da budu izgovorene sada ili nikada.
Iako nakon toga možda izgubim i posao i sve izvore prihoda...
---
Oops! Bu görüntü içerik kurallarımıza uymuyor. Yayımlamaya devam etmek için görüntüyü kaldırmayı ya da başka bir görüntü yüklemeyi deneyin.
