VIŠNJIČICA U BEOGRADU

13. 𝐎𝐭𝐫𝐨𝐯𝐧𝐞 𝐫𝐞𝐜̌𝐢

VIŠNJA🍒

Prošla je skoro čitava nedelja otkako sam poslednji put videla Kristijana. Tačnije, od onog dana kada je došao da pokupi sestrića kod mene na poslu, gubi mu se svaki trag. A ja sam, naravno, toliko retardirana da ni nakon toga nisam prestala da mislim o njemu.

Zaludeo me lik načisto...

Dobro, sada makar samu sebe mogu da lažem kako opravdano mislim na njega.

Nedelja popodne je, a ja se vraćam iz Niša za Beograd, jer sam bila u posetu roditeljima. Vraćam se i Boga molim samo da živa stignem! Ovo čudo od mog auta sada zaista nešto škripi i laprda, i osećam da se jedva krećem.

Na sreću ušla sam u Beograd i polagačke milim od semafora do semafora, dok iznutra kipim od besa. Besna sam što sam primorana toliko sporo da vozim i besna sam što su Anita i Kristijan bili u pravu po pitanju mog auta.

Kada napokon shvatim da ovim tempom nikuda neću stići, pozovem Anitu i uz nadugačko i naširoko uvijanje je zamolim da pošalje onog naduvenka po mene.

Jednostavno više nisam imala kud.

Za živo čudo nije mi se smejala niti likovala jer je ispalo da je bila u pravu, već je odmah učinila to što sam joj zatražila. Desetak minuta od razgovora s njom ugledala sam crni audi kako mi se približava. Zaustavlja se kraj mog jadnog i izmučenog Puntića, a vozačeva vrata se odmah nakon toga otvaraju polako i teatralno, kao i uvek do sada.

Gospodin Kikiriki opet je bio elegantno odeven, pa sam pretpostavila da dolazi pravo iz firme.

Njemu je, očigledno, nedelja radni dan mnogo više nego svi ostali dani u sedmici.

- Khm. Dobro veče, Višnjičice. Šta je sada problem? Da li je ova gomila starog gvožđa napokon spremna za penziju? - pozdravi me, njemu svojstvenim doskočicama i odmah mi nabije pritisak u 200.

- Hah! Za penziju? Ne, nikako, Kikiriki. Niti će uskoro. Samo je malo zabagovao. To je sve. - slegnem ramenima i prkosno mu se nasmešim, dok gledam kako se mršti na nadimak koji sam mu dala.

Duboko i nezadovoljno uzdahne na to, ali mi na kraju ipak ništa ne odgovori, već samo priđe autu i podigne haubu. Kako je to uradio tako je nešto počelo opasno da dimi i samo je naglo spustio natrag.

- Zovi odmah neki servis da ti pošalju šlep službu i odvezu ovo čudo na popravku. Ako se uopšte popraviti može. Jer, koliko se ja razumem, na izdisaju je.

- Ma da! Ne verujem ti! Garant je neka sitnica u pitanju, ali ti ne želiš da mi pomogneš, pa me šalješ u servis da me oderu s nekom nerealnom cenom. Bravo! Baš ti hvala!

- Višnja. Ja sam mrtav ozbiljan. A da ti ne želim pomoći, prvenstveno ne bih ni došao ovde čim me je Anita pozvala. Ali ako ti je draže glumiti razmaženo derište koje tera inat, onda samo izvoli. Ja odoh. - izgrdi me kao učitelj neposlušnog đaka i krene prema svom autu.

- Čekaj! - viknem, iznenadivši i samu sebe.

U sekundi zastane i okrene se ka meni, gledajući me upitno.

- Okej... Recimo da si u pravu i ja pozovem šlep službu i sve to... - jedva izgovaram svaku reč, jer se totalno kosi sa mojim teškim karakterom.

- Da? - podigne obrvu.

- Čime ću onda da odem u stan? Previše je daleko da idem pešice... - pogledam ga pokajnički, nadajući se da će on da mi ponudi prevoz.

- A to tebe muči? - priđe mi za korak, vidno zabavljen situacijom. - Pa vidi ovako. Postoji nešto što se zove taksi. A tu je i jedno, posve čudno vozilo, koje se zove autobus. Kao i jedno, još neverovatnije prevozno sredstvo : tramvaj! - sada mi je već skoz prišao, te mi obuhvatio pramen kose i obavio ga oko svog prsta.

Zašto si mi prišao? Ne treba mi sada droga zvana ''tvoj parfem'' da me samo još više sludi! I zašto si tako jebeno privlačan i seksi u tom sivom odelu?

Preturam grešne misli o njemu s jednog kraja mog uma na drugi i sve tako u krug, dok u jednom trenu ne shvatim...

Ma je l' on to mene tako providno PODJEBAVA?!

- Ma, slušaj me dobro! Ti ti ti! - planem u sekundi i zgrabim ga za tu ruku u kojoj drži moju kosu, te istu otrgnem nazad. - Ti nadobudni kvazi pametnjakoviću! Nisam ja s tobom čuvala ovce da mi se tako obraćaš, znaš?! Izigravaš mi tu nekog frajerčića, a u stvari si samo najobičniji tatin potrčko! I da znaš da ti je nadimak Kikiriki čak i previše visoka titula! Kakav kikiriki kad si pred taticom manji od MAKOVOG zrna?!

To je to. Pukla sam načisto. Sve mi se skupilo i znala sam da ću kad-tad da eksplodiram.

Samo nisam znala da će to biti baš sada. I baš pred njim... Jebiga.

Dok sam vikala i sipala otrov sa svojih usana direktno njemu u lice, izraz mu je postajao sve strašniji i strašniji. Da bi na kraju samo složio poker facu, istrgao svoju ruku iz moje i sasvim lagano i opušteno se okrenuo, te odšetao do svog auta, seo u njega i...

Otišao...

Otišao je i ostavio me samu da se snalazim kako umem i znam u ovom prevelikom, prebukiranom i prebučnom gradu. Nije me čak ni pitao da li kod sebe uopšte imam para za bilo koje od tih prevoznih sredstava.

Mada, na neki način nisam ni zaslužila.

Već na ivici suza uzimam telefon da pozovem Anitu, nadajući se da će bar ona moći da dođe po mene taksijem, ali u istom trenutku shvatam da mi je baterija na 1%. Sledeće sekunde prokletinja se gasi, a ja bez imalo stida i srama počinjem da plačem, tu nasred ulice.

Šta sam ti skrivila, Bože, kad me ovako kažnjavaš?

Istina je da kod sebe nisam imala više od 50 dinara, što nije dovoljno ni za jedan gradski prevoz. A kako mi se telefon ugasio nisam čak ni šlep službu mogla da pozovem, da mi makar auto odvezu. Tako da sam na kraju rešila da ipak krenem pešice prema stanu, pa kad stignem stigla sam.

Stoga sam obrisala suze, uzela kofer, zaključala auto, ostavivši ga tu gde jeste i polagačke krenula.

Nije ti preka narav baš za pohvalu, Višnja. Šta ti je trebalo da onako verbalno iznapadaš momka, koji se najverovatnije samo šalio?

Sad ćuti i trpi. I secaj taj kofer poput neke uličarke koja nema ni kuću ni dom.

Za bolje i nisi...

---