Promena mesta stanovanja.
Prelazak iz manjeg grada u metropolu.
Novo okruženje, novi ljudi.
Drugačiji mentalitet, drugačije navike.
I jedna voćkica u svemu tome.
Kako će se mlada i svojeglava vaspitačica snaći u toj priči?
Da li će se izboriti za sv...
Višnja Jović, dvadesetsedmogodišnja vaspitačica, nedavno se doselila iz Niša u Beograd kako bi tu započela svoju karijeru. Iako nije verovala u to, prilično brzo se snašla i uklopila u velikom gradu. Stanovala je privatno sa jednom od koleginica i volela svoj poziv više od svega na svetu.
Sve je delovalo tako lako i savršeno. Sve, dok na red ne bi došla tema o saobraćaju.
Ako je Višnja nešto prezirala u životu, to je onda bila gužva na putevima. Svaki gram strpljenja koji je imala, nestao bi kao prašina na vetru istog trena kada bi je dva puta zaredom uhvatilo crveno svetlo na semaforu. To je u njoj budilo jednu posve mahnitu i razularenu zver. Iako je u suštini bila nešto sasvim suprotno od toga. A posebno na poslu, sa tom preslatkom hrpom male dece.
Volela ih je do kostiju, mada svoju nije imala. Kako decu, tako ni partnera. Ljubavne stranice u njenoj životnoj knjizi još uvek su zujale prazne i strpljivo čekale da budu ispisane. Do tada, Višnja je u očima svih oko nje, bila samo još jedna ''žena od karijere''.
Ali veliki gradovi ponekad sa sobom nose i velike promene. A u Višnjinom životu nadolazila je bujica promena, koju ona nipošto nije mogla naslutiti.
Da li će na kraju ipak izaći kao pobednica?
---
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
VIŠNJA🍒
- Oh, Viki! Ali moraš poći! Proleće na našem imanju van grada je nešto najlepše što ćeš ikada u životu videti! - ubeđuje me Anita, moja cimerka, koleginica i najbolja prijateljica.
- Ma verujem ja tebi Akice moja, ali zaista ne mogu već treći put zaredom da ispaljujem roditelje. Obećala sam im da sam ovog vikenda njihova. Znaš i sama da nikoga sem mene nemaju? - pravdam se kako znam i umem, iz prostog razloga što znam kakvu ću bedu sebi da navučem na vrat ako još jednom odložim odlazak kući.
- Znam. Hoćeš onda ja da razgovaram s čika Čedom i teta Vesnom? - i dalje navaljuje ko mutav na telefon.
- Anitaa... - pogledam je poraženo i uzdahnem, jer shvatam da s ovom malom vrdalamom ne može da se izađe na kraj.
- Hajdee! Šta te košta? - obgrli me i uvije se oko mene kao mače kad ti se upetlja oko noge, pa još i nabaci onaj njen neodoljivi smešak na lice.
- Dobro, dosado! Idem. - podignem ruke u vazduh, a ona cikne od sreće. - Idem, ali samo ovaj put! - pripretim joj. - Nemoj da se zanosiš da ću sad svaki vikend da idem s tobom na taj ranč, jer je tebi dosadno s bratom.
- Hehehe! Eto je moja mila Nišlijka, sa svojim magičnim rečnikom i akcentom! - zakikoće se, dok jedna za drugom ulazimo u stan, nakon napornog dana na poslu.
