VIŠNJIČICA U BEOGRADU

7. 𝐀𝐮𝐭𝐨 𝐤𝐯𝐚𝐫

VIŠNJA🍒

Doručak u dvorištu je postavljen, te nas četvoro uživamo u njemu. Doduše, oseća se doza napetosti između Andrije i mene, ali ne marim previše za to. Meni je pored onog poljupca noćas u mraku sve ostalo totalno nevažno. Stoga i ne pridajem puno važnosti tom incidentu.

Međutim, Andriji izgleda đavo ne da mira, pa je rešio pred svima da pokrene tu temu. Sada.

- Khm, Višnja... Mislim da ti dugujem izvinjenje. - pogleda me pravo u oči, preko stola.

- Zbog? - napravim se luda.

- Znaš ti odlično zbog čega.

- Ako misliš na onaj tvoj peh od sinoć, ništa ne brini. Oprošteno ti je sve.

- Čekajte, čekajte! Kakav peh? Zar ste posle samo jednog dana poznanstva već uspeli da se posvađate? Andrija? - prekine nas Anita i prostreli brata ubilačkim pogledom.

- Ja... Nismo... - počne ovaj da se gubi, pa rešim da uskočim.

- Nismo se svađali, došlo je do malog nesporazuma, ali nije ništa strašno. Sad smo okej i to je najbitnije. - uhvatim je za ruku kako bih bila što uverljivija. - A ti, Lig... Ovaj Pajče, hajde začas sa mnom do kuhinje. Voćna salata se je ohladila do sada, pa da mi pomogneš da je donesemo. Može? - upitam Lignjoslava, na šta se ozari i bez pogovora krene za mnom.

Vreme je da pokušam da ga onjuškam. Od jutros ništa nisam osetila kada god bih prošla pored njega, ali zato ću se sada potruditi da saznam istinu.

- Dakle, šta je to bilo s Andrijom i tobom? - upita me dok ulazimo u kuhinju. - Nije valjda da te je već prvog dana spopao?

- Khm! Ne znam šta misliš pod tim ''spopao'', ali svakako je nebitno. Šta je bilo bilo je i prošlo, tako da ne želim više o tome da pričam.

Ono što želim je da napokon saznam jesam li se s tobom ljubila sinoć, ili ne?

Pomislim i naglo se okrenem ka njemu, jer sam znala da mi stoji previše blizu i da ću udariti u njegove grudi kad to izvedem.

- Op! Polako... Gde si krenula? - nasmeši se i zadrži me da ne posrnem od sudara sa njegovim telom.

Hmm... Miriši Višnja! Udiši! Njuškaj!

O ne! O ne! O ne!
Jeste!
O. MOJ. BOŽE.

Lignjoslav je moj magični poljubac od sinoć...

Ali... On uopšte nije moj tip. Njegov nos je tako... Veliki... Zbog toga sam ga i nazvala ''Lignjoslav''.

Uhh. Jebiga sad... Šta je tu je.

- Khm! Izvini... - napravim se naivna i maknem se malo od njega. - Ovaj, dobar ti je taj parfem, baš je upečatljiv. - pokušam da pokrenem nekako temu o mirisima da bih videla da li će on prvi da spomene moj miris višnje kao noćas.

- Ej, pa, hvala ti. Tom Ford, klasika. - nastavi sa smeškanjem, ali ne pominje ništa u vezi sa mirisom moje kupke. - Nego, hoćemo li uzeti tu voćnu salatu, ili ne?

- Voćnu sal... Ah! Da da! Po to smo i došli. Izvini, zamislila sam se nešto. - osmehnem se glupavo i tupavo, pa posegnem za frižiderom.

Nemoguće da smo se onako strastveno ljubili sinoć, a da se sada pravi kao da se ničega ne seća.

Totalno nezrelo ponašanje za nekog u tridesetim godinama, ako mene pitate.

...

Ostatak dana protekao je fino. Andrijini drugovi koji su juče otišli jer nije imalo mesta za njih da prespavaju ovde, došli su oko podneva i ponovo smo se super provodili uz piće, muziku i smeh.

Jedino je Kristijan falio...

Biće da i danas ima obaveze u očevoj firmi...

Njegovo odsustvo mi je izazivalo neki čudan osećaj u stomaku, ali sam ga potisnula i usredsredila se na nešto sasvim drugo. Davanje suptilnih znakova Lignjoslavu, pomoću kojih bi shvatio da želim da razgovaram o sinoćnjem događaju, dosta dugo mi je okupiralo pažnju i utrošilo dosta energije.

Ali džaba!

Ništa se dešavalo nije. Dečko je ili glup ili ćorav. Treće nema!

I tako je mic po mic, sat po sat, došlo vreme da se kući krene.

- Nadam se da ti je bilo lepo ovih par dana ovde sa mojim društvom, Viki. - kaže mi umilno Anita dok se pakujemo za povratak u grad.

- Ma jeste, bilo je. Kako i ne bi? Svi ste krajnje zabavni i gostoljubivi. - osmehnem joj se.

- Mhm. Zašto si onda tokom čitavog današnjeg dana bila odsutna u mislima? Ako je moj brat uradio nešto pogrešno, bolje mi odmah reci.

- Ko bre? Andrija? Ma joook! Ne beri brigu, Akice. Sve je u savršenom redu. Samo sam, gledajući ovu vašu šašavu družinu, razmišljala kako ja nikada do sada tako nešto nisam imala... Eto, samo to. - slegnem ramenima i slažem je, govoreći nešto najbliže istini.

- Jooj, dušice moja! - stegne me u zagrljaj. - E pa eto od sada imaš nas! Svi su te odlično prihvatili i to ti najiskrenije kažem. Tako da ubuduće očekuj još mnogo ovakvih, ludih vikenda! - zasmeje se, a i ja za njom.

Uh, uz dužno poštovanje draga moja, ali ne bih volela da se ovakav vikend ikada više ponovi. Dosta mi je lupanja glavom ko je, šta i zašto nešto uradio.
Neka hvala!

Nakon pakovanja pozdravile smo se sa svima i prve krenule kući.

- Viki? Šta ti to lupa pod haubom? - upita me Anita zbunjeno u jednom trenu.

- M? Ma ne lupa ništa. Ja ništa ne čujem. - odgovorim joj zbunjeno, jer zaista ne čujem nikakvo lupanje.

- Ma lupa nešto ženska glavo! Nije se tako čulo kad smo dolazile! Šta ako eksplodira nešto i poginemo na licu mesta? - krene da paniči bez razloga.

- Hahaha daj Anita, molim te! - zasmejem se na sav glas. - Sigurna sam da nije ništa smrtonosno. Ali evo, ako ti išta znači, čim stignemo kući odvešću auto kod majstora. Važi?

- Ma kamo sreće da ostanemo žive do kuće! Ja ne mogu tako da se vozim. Zovem Kiću odmah! - posegne za telefonom manično.

- Kiću?! - zgranem se. - Misliš na Kristijana? Kakve pa on veze ima sa svim ovim sada? - namrštim se.

- Ima ima! - odgovara mi, unajveće držeći telefon kraj uveta i čekajući da joj se dotični javi. - Kića obožava automehaniku i stvarno se razume u to. On će nam odmah reći šta da radimo trenutno, a kasnije može doći i lično da ti pogleda auto, ako je u pitanju neki veći kvar.

- O Bože! Od savršeno ispravnog Puntića, napravila si raspalu gomilu gvožđa samo u dve sekunde! I to sve zbog nekog lupanja, koje jedino ti čuješ. Strašno Anita, majke mi. - gledam je u neverici.

- Ćuti sad! Evo zove on mene. - ućutka me i javi se, jer se on njoj nije javio kad ga je pozvala maločas. - Heej, Kićo, brate moj!

- Dobro. Nek ti bude ovaj put. - promumlam sebi u bradu i nastavim da gledam put pred sobom.

Kića ovo, Kića ono! Pa šta je on, aman? Svemogući Brus?! Pff! U sve se taj razume, al' malo morgen!

E baš da vidimo da l' će da nađe manu mom Puntiću. Ma samo neka se usudi!

---