Promena mesta stanovanja.
Prelazak iz manjeg grada u metropolu.
Novo okruženje, novi ljudi.
Drugačiji mentalitet, drugačije navike.
I jedna voćkica u svemu tome.
Kako će se mlada i svojeglava vaspitačica snaći u toj priči?
Da li će se izboriti za sv...
Poljubac postaje sve intenzivniji i dublji, a ovaj lik ni za milimetar nije pomakao svoje ruke ka mojim osetljivijim delovima tela. Jedna mu je i dalje počivala na mom obrazu, a druga oko mog struka. Skroz privlačno i seksi, ali ne na vulgaran način.
Još jedan dokaz da ovo nikako ne može da bude Andrija, a to mu je veliki plus kod mene!
Mada, sa druge strane kad bolje razmislim... Nije Andrija, u to sam sigurna. Ali ko je onda?
Lignjoslav ili Kristijan?
- Pajče!!! Kićo!!! - prodere se neko sa ulaznih vrata kao nenormalan, (verujem da to jeste Andrija), a moj princ iz bajke i ja se momentalno razdvojimo u tom trenu.
Sledeće sekunde nekako sam razaznala čak i u mraku gde su vrata Anitine sobe i brzo uletela u istu.
Stvarno ne znam zbog čega sam izvela taj potez. Kao da sam se uplašila da će svetlo da se upali i da ću ja da ostanem razočarana kad vidim s kim sam se ljubila.
Uplašila sam se da to neće biti Kristijan...
A onda sam se uplašila činjenice što ja uopšte i priželjkujem da to bude baš on...
...
Noć mi nije donela ništa dobro. Dok je Anita hrkala na svojoj strani kreveta kao da ore njivu, ja sam na svojoj jastukom pokrivala uši i ni na sekund nisam prestala da mislim i maštam o onom poljupcu.
Zaista je bio čaroban. Ali...
Kako da saznam koji od njih dvojice je to bio?
Hmm... Možda po... Mirisu parfema?
Da! Da! Tako je! To bi trebalo da urodi plodom! Svakako sam odlično upamtila kako je mirisao...
...
S obzirom na moj mali plan otkrivanja tajnog poljubitelja, jedva sam dočekala zoru i već sam u osam ujutru krenula da budim Anitu. Izgovor mi je bio da želim da iznenadimo momke doručkom u dvorištu.
A ona, spavalica prve klase, nije se ni žalila što je budim! Naspavala se guzica, pa mi je sad sva čila i vesela kao pčelica Maja!
Elem, obavile smo jutarnju rutinu, pa uz kikot i gurkanje upale u dnevni boravak, koji je spojen sa kuhinjom. Hrkanje ni ovde nije bilo izostavljeno, a kada sam shvatila da zapravo dopire od Andrije, nisam izdržala da ne bocnem Anitu.
- Ovo vam je porodično nasleđe, ili šta? - upitam je, dok se polako šunjamo do kuhinje, kako nikoga ne bismo probudile.
- Molim? - zgrane se. - Hoćeš reći da i ja ovako grokćem dok spavam?!
- Hahah, pa dobro, ne baš tako, ali tu ste negde. - jedva zadržavam smeh.
- Marš! - udari me krpom po dupetu, dok se i sama bori da ne prasne u smeh.
U toku tog našeg, malog, međusobnog humora uspela sam da bacim letimičan pogled uzduž i popreko po dnevnoj sobi. I isprva sam se zbunila što se po krevetima naziru samo dve muške figure. Jedan je Andrija, to smo već ustanovili.
A drugi?
Pitam se u sebi i krenem malo bolje da zagledam, dok Anita priprema tanjire i escajg za sve nas. Gledam ja tako, izvijam vrat, uvijam se, penjem na prste, da bi se gospodin na kraju promeškoljio i okrenuo tako da mu savršeno vidim lice.
Lignjoslav... Hmm...
- A gde je nestao Kristijan? - upitam naglas, nesvesno.
- M? - pogleda me Anita i okrene se ka momcima. - Kića nije ovde? Vidi stvarno. Hm, ništa čudno od njega. A za nas još bolje. Jedna usta manje! - slegne ramenima uz osmeh i nastavi pripremu doručka.
- Šta pričaš bre? Ne lupaj tako! - ćušnem je. - I kako to misliš ''ništa čudno od njega''? Zar stalno tako nestaje u cik zore?
- Ma kakav cik zore, Viki? Skoro će devet sati. - zakikoće se sitno. - A što se Kiće tiče, on stalno samo tek tako ode. Bez obzira na doba dana. Otac mu drži salon automobila, pa večito cima njega kada god mu zatreba potrčko oko nečega u poslu. Tako je još otkako je postao punoletan. Mi smo zbog toga totalno i oguglali na takvo njegovo ponašanje i više se uopšte ne obaziremo kada vidimo da je ispario.
Sve ona to tako meni lepo deklamuje, a ja u sebi ne prestajem da žalim što zbog toga možda neću moći da sprovedem svoj plan u delo. A onda mi pogled sasvim slučajno opet sleti na Lignjoslava.
Hm, i on je zgodan. Da li je moguće da je ono sinoć bio on? I kako mu je ime aman?
- Pa dobro, ako ste već navikli da je takav, onda okej... - oglasim se i ja sada. - Nego, kako se beše zove ovaj što spava na trosedu? Nisam mogla juče sve da ih popamtim.
- Ko? - okrene se kako bi proverila ko je na trosedu. - A, Pajče je to. Pavle, ali ga svi, logično, zovemo Pajče.
Auu da bre! Sad sam se setila da je nenormalni Andrija sinoć dozivao njegovo i Kristijanovo ime.
Hmm... Da li sam se s tobom ljubila onako čarobno i nezaboravno?
Pa, pretpostavljam da ću morati da ga onjuškam kad ustane, naravno neprimetno, i da po parfemu probam da prepoznam da li je to bio on ili ne.
Zbog razmišljanja o njemu još uvek mi je pogled bio uperen u tom pravcu, kada sa odjednom desilo nešto totalno neočekivano.
Gospodin je mrtav 'ladan, ne otvarajući oči, sasvim lagano i opušteno zavukao ruku u gaće i krenuo da češe mačora!
- O. MOJ. BOŽE! - ne suzdržim se od komentara, zbog čega i Anita pogleda u njega i na sav glas prasne u smeh.
- Hahaha! Zašto te to iznenađuje? Muškarci to stalno rade. I uglavnom nesvesno.
- Ma daaj! Ovaj tamo testeriše tri kubika drva, a ovaj se drpa po jajima kao da mu život zavisi od toga! Užas! Zbog ovakvih stvari mi je zaista drago što nemam brata! - zgrozim se i protresem glavom.
- A nemaš ni dečka. - pogleda me Anita iskosa. - I muškarci su živa bića, Višnja. To je sve u njihovoj prirodi.
- Hmm... - zamislim se i shvatim da je u pravu. - Touché. - složim se sa njom i taman krenem da joj pomognem oko doručka kada se iz dnevne sobe začuju prozevanja i jutranje protezanje u krevetu.
Momci su budni.
U pravu je Anita. I oni su živa bića. I sada kada ih gledam ovako sanjive baš su mi nekako slatki.
Ali...
U istom momentu ne mogu a da se ne zapitam... Kakav je ON kada se tek probudi?
Kristijan...
---
Oops! Bu görüntü içerik kurallarımıza uymuyor. Yayımlamaya devam etmek için görüntüyü kaldırmayı ya da başka bir görüntü yüklemeyi deneyin.
